Сам Господ дао је људима још у Старом Завету кроз пророка Мојсија упутства, како треба да изгледа храм за Богослужења; новозаветни православни храм устројен је по образцу старозаветног.

Како се старозаветни храм (у почетку - Скинија) делио на три дела: светињу над светињама, светињу и предворје; тако се и православни хришћански храм дели на три дела: олтар, средњи део храма и припрату.

Како је светиња над светињама тада означавала, тако и сада олтар означава - Царство Небеско.

У Старом Завету у светињу над светињама нико није могао да улази. Само првосвештеник је могао ући, једном у години, и то само са крвљу очишћујуће жртве. Зна се, Царство Божије после грехопада, било је затворено за човека. Првосвештеник је био праобраз Христа, и то служење његово показивало је људима, да ће доћи време, када ће Христос кроз проливање Своје Крви, страдањима на Крсту, отворити Царство Небеско за све. Ето зашто се, када је Христос умро на Крсту, завеса у храму, која је заклањала светињу над светињама, поцепала надвоје: од тог момента Христос је отворио врата Царства Небеског за све, који са вером прилазе к Њему.

Светињи одговара, у нашем православном храму, средњи део храма. У светињу старозаветног храма нико из народа није имао право да улази, осим свештеника. А у нашем Храму стоје сви верујући хришћани, зато што сада ни за кога није затворено Царство Небеско.

Предворју старозаветног храма, где се налазио сав народ, одговара у православном храму припрата, која сада нема суштинско значење. Раније, овде су стајали оглашени, који се спремају да постану хришћани, и још се нису удостојили тајне крштења. Сада пак, некада тешко сагрешивше и одступиле од Цркве привремено шаљу да стоје у припрати, због исправљења.

Православни храмови граде се са олтаром ка истоку - према страни света, где излази сунце: Господ Исус Христос је за нас "исток", од Њега нам је засијала вечна Божанствена Светлост. У црквеним молитвама ми називамао Исуса Христа: "Сунцем Правде", "с висине Истока", (тј. "Восток свише"); "Исток је име Њему".

Сваки храм се посвеђује Богу, носи име у сећање на неки свети догађај или на угодника Божијег, на пример, Тројицки храм, Преображенски, Вазнесењски, Благовештенски, Покровски, Михајло-Архангелски, Никојалевски итд. Ако се у храм смешта неколико олтара, сваки од њих се освећује у сећање на посебан догађај или светитеља. Тада се сви олтари, осим главног, називају приделнима - додатима.

Храм Божији, по свом спољном изгледу, разликује се од осталих здања. Најчешће, храм, у својој основи, оснива се у виду крста. То значи, да је храм посвећен Господу, за нас на Крсту распетом, и да је Крстом Господ Исус Христос нас избавио од власти ђавола. Често се храм оснива у виду издуженог брода, што значи да Црква, слично броду, по образу Нојевог ковчега, нас води по мору живота к тихом пристаништу у Царству Небеском. Некада се храм устројава у виду круга, и тиме се подсећамо на вечност Цркве Христове. Храм може бити устројен и у виду осмоугаоника, као звезда, означавајући, да Црква, слично водиљи звезди, сија у овом свету.

Здање храма обично се завршава на врху куполом, која представља небо. А купола се завршава на врху главом, на коју се ставља крст, у славу главе Цркве - Исуса Христа. Често на храму постављају не једну, већ неколико глава. Тада: две главе означавају две природе (Божанску и човечанску) у Исусу Христу; три главе - три Лица Св. Тројице; пет глава - Исуса Христа и четворицу јеванђелиста, седам глава - седам тајни и седам васељенских сабора, девет глава - девет чинова ангелских, тринаест глава - Исуса Христа и дванаест апостола, а некада се поставља и већи број глава.

Над улазом у храм, а некада напоредо са храмом, постављају се звона, тојест звоник, на ком висе звона.

Звоњење звона употребљава се због тога, да се верујући позову на молитву, на Богослужење, као и због тога, да обавести о најважнијим деловима службе која се обавља у храму. Звоњење једног звона назива се "благовест" (блага, радосна вест о Богослужењу) Звоњење у сва звона, показује хришћанску радост, поводом величанственог празника и назива се "трезвон". Звоњење звона поводом тужног догађаја назива се "перезвон". Звоњење звона подсећа нас на виши, небески свет.

Олтар

Најважнији део храма је олтар. У олтару свештенослужитељи обављају Богослужење и ту се налази најсветије место у целом храму - свети престол, на ком се савршава тајна светог Причешћа. Олтар се смешта на узвишењу. Он је изнад осталих делова храма, да би свима било чујно Богослужење и видљиво, шта се обавља у олтару. Сама реч "олтар" значи узвишени жртвеник.

Престолом се назива посебно освећени четвороугаони сто, који се налази у средини олтара и украшен је са два покривала: доњим - белим, од платна, и горњим - од лепо украшеног материјала, већим делом од броката. На престолу тајанствено, невидљиво, присуствује Сам Господ, као Цар и Владика Цркве. Дотицати се престола и целивати га могу само свештенослужитељи.

На престолу се налазе: антиминс, Јеванђеље, крст, дарохранилница и дароносица.

Антиминсом се назива од архијереја освећено свилено платно (марама), на ком је изображено полагање Исуса Христа у гроб, и обавезно, са ушивеном честицом моштију неког светитеља на другој страни, јер се у првим вековима хришћанства Литургија увек служила на гробницама мученика. Без антиминса не може се служити Божанствена Литургија (Реч "антиминс" је грчка, и значи "уместо-престола").

Због чувања, антиминс се умотава у друго свилено платно, које се назива илитон. Он нас подсећа на покривач (платно), којим је била обавијена глава Спаситељева у гробу.

На самом антиминсу налази се сунђер за сабирање честица Св. Дарова.

Јеванђеље, то је реч Божија, учење Господа нашег Исуса Христа.

Крст, то је мач Божији, којим је Господ победио ђавола и смрт.

Дарохранилницом се назива ковчег (кутија), у којој се чувају Свети Дарови за случај причешћивања болесних. Обично се дарохранилница прави у виду малене цркве.

Дароносицом се назива малени ковчежић (кутијица), у којем свештеник носи Свете Дарове за причешћивање болесних у њиховом дому.

Иза престола стоји седмосвећњак, тојест свећњак са седам кандила, а иза њега запрестолни крст. Место иза престола у самом источном зиду олтара назива се Горњим (високим) местом; оно је обично узвишено.

Са леве стране престола, у северном делу олтара, стоји други невелик сто, украшен такође са свих страна покривалом. Тај сто назива се жртвеником. На њему се припремају дарови за тајну причешћа.

На жртвенику се налазе свети сасуди са свиме што им припада, а то су:

1. Св. Чаша, или путир, у који се пре Литургије налива вино са водом, које се потом, у Литургији, претвара у Крв Христову.

2. Дискос - невелика округла здела на постољу. На њега се полаже хлеб за освећење на Божанственој Литургији, ради претварања његовог у Тело Христово. Дискос представља истовремено и јасле и гроб Спаситеља.

3. Звездица, која се састоји из два невелика метала. Сједињена по средини тако, да би се могли или заједно сложити, или расклопити крстообразно. Она се ставља на дискос због тога, да се покров не дотакне честица извађених из просфоре. Звездица представља звезду, која се јавила при рођењу Спаситеља.

4. Копље (нож), личи на копље - служи за узимање агнеца и честица из просфоре. Оно представља то копље, којим је војник пробо ребра Христу Спаситељу на Крсту.

5. Кашичица - употребљава се за причешћивање верујућих.

6. Сунђер - служи за брисање сасуда.

Мали покривачи, којим се покривају посебно чаша и дискос, тако се и зову покровима. Већи покров, који покрива чашу и дискос заједно, назива се воздухом, и представља ваздушно пространство, у ком се јавила звезда, која је привела мудраце к јаслама Спаситељевим.

Сви заједно покрови представаљају пелене, којима је Исус Христос био повијен при рођењу, а такође и Његове погребне пелене (Плаштаницу).

Све те свете предмете нико не сме додиривати, осим епископа, свештеника и ђакона.

На жртвенику се још налази кутлача, у којој се износи, у почетку проскомидије, вино са водом за уливање у свету чашу; затим, пре причешћа, у њој се износи топлота (врућа вода), и у њој се износи запивка после причешћа.

У олтару се још налази кадионица или кадило, које се употребљава за кађење тамјаном. Кађење је установљено још у старозаветној цркви Самим Богом.

Кађење пред св. престолом и иконама изражава наше поштовање и страхопоштовање према њима. Кађење, управљено према онима који се моле, изражава жељу, да њихова молитва буде усрдна и захвална и да се лако узноси к небу, слично диму кадионом, и да благодат Божија тако осени верујуће, како их окружује дим кадиони. На кађење верујући су дужни да одговоре поклоном.

У олтару такође чувају се дикирије и трикирије (које употребљавају архијереји да би благослови народ), и рипиде.

Дикиријом се назива свећњак са двема свећама, које представљају две природе у Исусу Христу - Божанску и човечанску.

Трикиријом се назива свећњак са трима свећама, које представљају нашу веру у Пресвету Тројицу.

Рипидама се називају метални кругови причвршћени за дршке, са херувимима приказаним на њима. Рипидама ђакони машу над даровима, при њиховом освећењу. Раније они су се правили од паунових пера и користили за чување св. Дарова од инсеката. Сада махање рипидама има символично значење, оно представља присуство небеских сила при вршењу тајне Причешћа.

Са десне стране олтара смешта се ризница. Тако се назива место, где се чувају ризе, тј. свештене одежде, које се користе при Богослужењима, а такође и црквени сасуди и књиге, по којима се обавља Богослужење.

Олтар се одваја од средњег дела храма посебном преградом, која је прекривена иконама и назива се иконостасом.

У икоиностасу се налазе троја двери, или врата. Средња врата, највећа, смештају се у саму средину иконостаса и називају се Царским Вратима, јер кроз њих Сам Господ Исус Христос, Цар Славе, невидљиво пролази ка Светим Даровима. Кроз царска врата никоме није дозвољено да пролази, осим свештенослужитеља. У царским вратима, са стране олтара, виси завеса, која се у току Богослужења, отвара или затвара. Царска врата украшавају се иконама: Благовештења Пресветој Богородици и четворице јеванђелиста, тј. апостола, који су написали Јеванђеље: Матеја, Марка, Луке и Јована. Изнад царских врата смешта се икона Тајне вечере.

Надесно од царских врата увек се смешта икона Спаситеља, а налево од царских врата - икона Божије Мајке.

Десно од иконе Спаситеља налазе се јужне двери, а лево од иконе Божије Мајке налазе се северне двери. На тим бочним дверима представљају се архангели Михајло и Гаврило, или први ђакони Стефан и Филип, или првосвештеник Арон и пророк Мојсије. Бочне двери називају се и ђаконским вратима, јер кроз њих најчешће пролазе ђакони.

Ако се иконостаси уређују у неколико редова, тада се обично у другом реду смештају иконе дванаест празника, у трећем - иконе апостола, у четвртом - иконе пророка, а на самом врху - увек се смешта крст.

Осим иконостаса, иконе се размештају по зидовима храма, у великим киотима, тј. у посебним великим рамовима, а такође се рапоређују и на аналоњ, тј. на посебан висок и узак сто са нагнутом горњом страницом.

Узвишење, на ком стоје олтар и иконостас, је истурено значајно напред, ка средњем делу храма. То узвишење пред иконостасом назива се солеја.

Средина солеје, наспрам царских врата, назива се амвоном, тј. успињањем. На амвону ђакон изговара јектеније и чита Јевађеље. На амвону се даје верујућима и Свето Причешће.

Унутрашњи изглед православног храма

На крајевима солеје, поред зидова храма, смештају се клироси за чтеце и појце.

У клиросима стоје хоругве, тј. иконе на тканини или металу, причвршћене за дугачке држаље, у виду барјака. Њих носимо у време крсних ходова, као црквена знамења.

У храму постоји још и ниски сточић (кануник), на ком стоји приказано распеће и направљено је постоље за свеће. Испред овог малог столића се служе парастоси (панихиде), тј. заупокојна Богослужења.

Испред икона и налоња стоје свећњаци (чираци), на које верујући стављају свеће.