Појам Богослужења

Богослужењем се назива Богопоштовање или угађање Богу добрим мислима, речима и делима, односно испуњење воље Божије.

Богослужење је почело на земљи од времена стварања првих људи - у рају. Богослужење првих људи у рају састојало се у слободном прослављању Бога, Његове премудрости, благости, свемоћи и других Божијих савршенстава, пројављених у створеном свету и у промислу о њему.

А после свог грехопада људи су још више дужни да се моле Богу, молећи Њега за своје спасење. У Богослужењу су људи, после грехопада, осим молитава Господу установили и жртвоприношења. Жртва изражава мисао, да ништа што имамо, није наше, већ Божије. Сједињење молитве са жртвоприношењем је требало, да заједно са њим, напомене људима, да Бог прима њихове молитве ради те жртве, коју је напослетку дошавши на земљу, принео за све људе Син Божији, Спаситељ света.

Испочетка су се Богослужења савршавала слободно, на отвореним местима. Није било ни светих храмова, ни свештених лица. Људи су приносили жртву Богу, где су хтели, и молили су се таквим речима (молитвама), какве им је налагало њихово сопствено осећање и расположење.

По наредби Божијој, за време пророка Мојсија, била је устројена Скинија (први старозаветни храм, Једином, Истинитом Богу), била су изабрана свештена лица (првосвештеник, свештеници и левити), биле су одређене жртве за разне случајеве и били су установљени празници (Пасха, Педесетница, Нова година, дан очишћења и др.).

Дошавши на земљу Господ Исус Христос, учећи да се треба поклањати Небеском Оцу на сваком месту, није због тога ређе посећивао старозаветни јерусалимски храм, као место посебног, благодатног присуства Божијег, бринући се о поретку у храму и проповедајући у храму. А тако су поступали и Његови апостоли, док није било подигнуто отворено прогањање хришћана од стране Јудеја.

За време апостола, како се види у Делима Апостолским, постојала су посебна места за сабрање верујућих и за савршавање тајне Причешћа, названа црквама, где су богослужења вршили епископи, презвитери (свештеници) и ђакони, постављени кроз рукоположење (у тајни свештенства).

Коначно устројство хришћанског Богослужења било је учињено кроз следбенике апостолске, под руководством Духа Светог и по заповести коју су дали апостоли: "А све нека бива благообразно и уредно" (1 Кор. 14, 40). Тај установљени поредак Богослужења строго се чува у нашој светој Православној Цркви Христовој.

Православним црквеним Богослужењем назива се служење или служба Богу, која се састоји из читања и певања молитава, читања Речи Божије и свештенодејстава (обреда), који се савршавају по одређеном реду, тј. по поретку, на челу са свештенослужитељем (епископом или свештеником).

Од кућне молитве црквено Богослужење се разликује по томе, што њега савршавају свештенослужитељи, законито постављени за то, кроз тајну свештенства свете Православне Цркве, и савршава се најчешће у храму.

Црквено православно-опште Богослужење има циљ да поучи верујуће, у читању и певању песама излажући истинито учење Христово и упућује их на молитву и покајање, а кроз лица и радње приказује најважније догађаје из свештене историје, учињене због нашег спасења, како до Рођења Христовог, тако и после Рођења Христовог. При томе се има у виду да се пробуди захвалност Богу, у онима који се моле, за све примљене благослове, да се усили молитва за даље Његове милости према нама, и да се задобије успокојење наше душе.

А главно, кроз Богослужења православни хришћани улазе у тајанствено општење са Богом, кроз савршавање тајни на Богослужењима, а посебно кроз тајну Св. Причешћа, и примају од Бога благодатне силе за праведан живот.