Свештенослужитељи и њихове свештене одежде (облачење)

По узору на старозаветну цркву, где су постојали првосвештеник, свештеници и левити, свети Апостоли су установили и у новозаветној хришћанској Цркви, три степена свештенства: епископа, презвитера (тј. свештеника) и ђакона.

Сви они се називају свештенослужитељима, јер кроз тајну свештенства они примају благодат Светог Духа за свештена служења у Цркви Христовој, за савршавање богослужења, за учење људи хришћанској вери и добром животу (благочестивости) и за управљање црквеним делима.

Епископи чине највиши чин у Цркви. Они примају виши степен благодати. Епископи се називају још и архијерејима, тј. старешинама јереја (свештеника). Епископи могу да савршавају све Тајне и све црквене службе. То значи, да епископима припада право не само да савршавају обично Богослужење, већ и да посвећују (рукополажу) у свештенослужитеље, а такође да освећуjу миро и антиминс - што није дато свештеницима.

По степену свештенства сви епископи су међу собом равни, али старији и најзаслужнији међу епископима називају се архиепископима. Престони епископи називају се митрополитима, јер се престоница на грчком назива митрополијом. Епископи древних престоница: Јерусалима, Константинопоља (Цариграда), Рима, Александрије, Антиохије, а од XVI века и руске престонице Москве, називају се патријарсима.

У периоду од 1721 године до 1917 године Руском Православном Црквом управљао је Свети синод. А 1917 године у Москви се састао Свети Сабор и био је поново изабран за управљање Руском Православном Црквом "Свети патријарх Московски и све Русије".

На помоћ епископу некада се даје и други епископ, који се, у таквом случају, назива викаром, тј. намесником.

Свештеници, на грчком јереји или презвитери; чине други свештени чин после епископа. Свештеници могу да савршавају, са благословом епископа, све тајне и црквене службе, осим оних, које припада да савршавају само епископи (осим тајне свештенства и освећења мира и антиминса).

Хришћанска општина, подчињена вођству свештеника, назива се његовом парохијом.

Најдостојнијим и заслужним свештеницима даје се звање протојереја, тј. главног јереја, или првог свештеника, а главном међу њима - звање протопрезвитера.

Ако је свештеник у исто време и монах, тада се он назива јеромонахом, тј. свештеномонахом. Јеромонах, је по служби настојник манастира, а некада и независно од тога, као почасно звање, даје се звање игyмана или највише звање архимандрита. Посебно достојни међу архимандритима изабирају се у епископе.

Ћакони чине трећи, најнижи, свештени чин. "Ћакон" је грчка реч и значи: служитељ.

Ћакони служе епископу или свештенику при Богослужењу и савршавању тајни, али их сами савршавати не могу.

Учешће ђакона у Богослужењима није обавезно, и зато у многим црквама служба протиче без ђакона.

Неки ђакони се удостојавају звања протођакона, тј. првођакона.

Монах, примивши чин ђакона, назива се јерођаконом, а старији јерођакон - архиђаконом.

Осим три свештена чина, у Цркви постоје још и ниже службене дужности: ипођакони, појци (псаломници) и пономари. Они припадају групи црквенослужитеља, и постављају се на своју дужност не кроз тајну Свештенства, већ само по датом архијерејском благослову.

Појци имају своју обавезу да читају и певају, како при Богослужењима у храму на клиросу, тако и кад свештеник савршава духовне потребе у домовима парохијана.

Пономари имају своју обавезу да позивају верујуће на Богослужења помоћу звоњења, пале свеће у храму, додају кадило, помажу појцима у читању и певању и тако даље.

Ипођакони учествују само на архијерејском служењу. Они облаче архијереја у свештене одежде, држе светила (трикирије и дикирије) и додају их архијереју да би он њима благословио оне који се моле.

Свештенослужитељи, за савршавање Богослужења, дужни су да се облаче у посебне свештене одежде. Свештене одежде праве се од броката или неког другог пригодног за то материјала и украшавају се крстовима.

Одежду ђаконову чине: стихар, орар и наруквице.

Стихар је дугачка одежда без разреза спреда и одзада, са отвором за главу и са широким рукавима. Стихар се налаже и на ипођаконе. Право ношења стихара може бити дато и појцима (псалмопојцима) и мирјанима који прислужују у храму. Стихар представља чистоту душе, коју је дужно да има лице свештеног чина.

 Орар је дугачка широка трака од истог материјала као и стихар. Њу ђакон носи на левом рамену, преко стихара. Орар представља благодат Божију, коју је ђакон добио у тајни Свештенства.

Наруквицама се називају уске навлаке за рукаве, које се стежу врпцама. Наруквице подсећају свештенослужитеље, да они савршавају тајне или учествују у савршењу тајни вере Христове, испуњавајући то, не сопственим силама, већ силом и благодаћу Божијом. Наруквице представљају такође везе (ужад) на рукама Спаситеља у време Његовог страдања.

Одежду свештеника чине: подризник, епитрахиљ, појас, наруквице и фелон (или риза).

Подризник је стихар у нешто промењом виду. Он се разликује од стихара по томе, што се прави од танког белог материјала, и његови рукави су уски са врпцама на крајевима, којима се они затежу на рукама. Бела боја подризника подсећа свештеника, да је он дужан да увек има чисту душу и да води непорочан живот. Осим тога, подризник представља још и онај хитон (доња одежда), у ком је ходио на земљи Сам Господ наш Исус Христос и у ком је Он савршио дело нашег спасења.

Епитрахиљ је исто што и орар, али само сложен надвоје тако, да се обавијајући врат, спушта са предње стране у два краја, који су због подесности сашивени или нечим сједињени један са другим. Епитрахиљ представља посебну благодат, двојну у односу на ђакона, која је подата свештенику за савршавање тајни. Без епитрахиља свештеник не може савршавати ни једну службу, као ни ђакон - без орара.

Појас се облачи преко епитрахиља и подрасника и представља спремност на служење Господу. Појас представља такође Божанствену силу, која укрепљује свештенослужитеље у току њиховог служења. Појас представља и оно платно, којим се препојасао Спаситељ при омивању ногу ученицима Својим на Тајној Вечери.

Риза, или фелон, облачи се на свештеника преко осталих одежди. Та одежда је дуга, широка, без рукава, са отвором за главу од горе и са великим изрезом спреда због слободног деловања руку. Својим изгледом риза представља ту порфиру, у коју је био обучен страдајући Спаситељ. Ленте (траке), нашивене на ризу, представљају сливање Крви, која је текла по Његовим одеждама. Заједно са тим, риза представља за свештеника и одећу правде, у коју су они дужни да буду обучени, као служитељи Христови.

Преко ризе, на грудима свештениковим, налази се напрсни крст.

За усрдну, истрајну службу свештеницима се даје као награда набедреник, тојест четвороугаоно платно, које виси преко рамена на два угла на десном бедру, представљајући мач духовни, а такође и украси за главу - скуфија и камилавка.

Епископ (архијереј) се облачи у све одеће свештеничке: подризник, епитрахиљ, појас, наруквице, само риза је код њега замењена сакосом, а набедреник палицом. Осим тога, епископ одева омофор и митру.

Сакос - је горња одежда епископа, слична од доле и у рукавима скраћеном ђаконском стихару, тако што су испод сакоса код епископа видљиви и подризник и епитрахиљ. Сакос, као и риза код свештеника, представља порфиру Спаситељеву.

Палица - је четвороугаоно платно, обешено ременом за један угао, преко сакоса на десном бедру. Као награду за одличну - усрдну службу, право да носе палицу некада добијају од главног архијереја и заслужни протојереји, који је носе такође са десне стране, а набедреник у таквом случају премешта се на леву. Код архимандрита исто као и код архијереја палица је неопходан део њиховог облачења. Палица као и набедреник, означава духовни мач, тј. реч Божију, којом су дужна да буду наоружана духовна лица у борби са неверјем и нечасношћу.

На раменима, преко сакоса, епископи носе омофор. Омофор је дугачко широко тракообразно платно, украшено крстовима. Он се поставља на рамена епископова тако, што се обмотавши око врата, једним својим крајем спушта спреда, а другим позади. Омофор - је грчка реч и значи нараменица. Омофор искључиво припада епископима. Без омофора епископ, као свештеник без епитрахиља, не може да савршава никакву службу. Омофор подсећа епископа, да је он дужан да се брине о спасењу заблуделих слично јеванђељском добром пастиру, који, пронашавши изгубљену овцу, њу носи дому на својим раменима.

На грудима, преко сакоса, осим крста, на епископу се налази још и панагија, што значи "Свесвета". То је невелик округли медаљон са приказом Спаситеља или Божије Мајке на себи, украшен разнобојним каменчићима.

На главу епископову полаже се митра, украшена невеликим иконицама и разнобојним каменчићима. Митра представља трнов венац, који је био постављен на главу страдајућег Спаситеља. Митру имају такође и архимандрити. У изузетним случајевима, владајући архијереј даје право најзаслужнијим протојерејима при Богослужењима да надену митру уместо камилавке.

Приликом Богослужења епископи употребљавају жезал или палицу, као знак највише пастирске власти. Жезал се даје такође архимандритима и игуманима, као старешинама манастира.

У време Богослужења, под ноге епископове се подмеће орлец. То је невелики округли саг са изображеним орлом, који лети над градом. Орлец означава, да је епископ дужан, слично орлу, да се узноси од земаљског ка небескоме.

Кућну одећу епископа, свештеника и ђакона сачињавају подризник (полукафтан) и риза. Преко ризе, на грудима епископ носи крст и панагију, а свештеник - крст.