Неопходност постојања опширног уџбеника у предавању Закона Божијег диктирана је савременим, нарочитим, потпуно новим условима:

1. У већини школа Закону Божијем не уче, а све природне науке предају се сасвим материјалистички.

2. Већина православне деце и младежи налази се у окружењу иностране средине, међу различитим вероисповестима и рационалистичким сектама.

3. Уџбеници старог издања су већ сви распродати, и скоро их је немогуће набавити. Осим тога, ни сви уџбеници старог издања не могу потпуно удовољити потребама и питањима савремене деце.

Све ти наведени услови и друге околности нашег тешког времена налажу родитељима, свим васпитачима деце и, посебно, предавачима Закона Божијег огромну одговорност. Осим тога, нико не зна, шта ће бити сутра, - xоће ли деци бити дато да уче Закон Божији или не. Може бити сутра да цела породица пређе у неко место, где нема ни црквене школе, ни храма, ни свештеника. Bећ сама та околност не даје нам могyћност да се у почетним разредима ограничимо простим предавањем детету догађаја из свештене Историје (без икаквих појашњења), како се то радило раније, у програмима, састављеним на многе године.

У наше време неопходно је избећи изношење Закона Божијег у форми наивне приче (како кажу "дечије"), јер дете њега и разуме, као причу. Када оно буде порасло, у њему ће се десити несклад између учења Закона Божијег и запажања света, како то ми и опажамо често у животу који нас окружује. Код многих савремених људи са вишим образовањем, знања у области Закона Божијег остала су у школским клупама првих разреда, тј. у најпримитивнијој форми, која, наравно, не може удовољити свим питањима ума одраслог човека. А и у самој деци, која расту у савременим условима и развијају се брже него обично, често изничу најозбиљнија и мучна питања. Таква питања, на која многи родитељи и одрасли уопште не могу да одговоре.

Све те околности истичу првостепени задатак - дати у руке не само деци у црквеним школама, већ и самим родитељима, предавачима и васпитачима, а боље је рећи породици, - школу Закона Божијег. Због тога је, како показује пракса, неопходно дати једну књигу, која у себи садржи све основе хришћанске вере и живота.

Због тога, што многи од оних који уче можда и никада неће узети у руке Св. Библију, већ ће им бити довољан само један уџбеник, то такво стање захтева од уџбеника апсолутну правилност предавања Речи Божије. Не сме бити допуштено не само извртање, већ чак ни најмања нетачност у излагању Речи Божије.

Ми смо имали прилику да видимо многе уџбенике, посебно за млађе разреде, у којима су допуштане нетачности, а понекад и неправилности у предавању Речи Божије. Навешћу неколико примера, почевши од мањих.

У уџбеницима често пишу: "Мати Мојсијева сплела је од трске корпу"... У Библији је речено: "узела је корпу од трске и осмолила је асфалтом и смолом"...(Излазак 2, 3). На први поглед то се чини "ситницом", али та "ситница" показује се даље чак и веома крупном.

Тако ето, у већини уџбеника пишу, да је Голијат вређао, хулио име Божије. А у Светом Писму речено је овако: "нисам ли филистимљанин ја, а ви слуге Саулове?... сада ћу посрамити пукове израиљске, дајте ми човека, и да се потучемо удвоје"... И говорише Израиљћани: видите тог човека што излази? Он излази, да би вређао Израиља"...(1 Цар. 17, 8, 10, 25). И сам Давид сведочи, када говори Голијату: "ти идеш на мене са мачем и копљем и штитом, а ја идем на тебе у име Господа Саваота, Бога војске израиљске, коју си ти вређао". (1 Цар. 17, 45).

Сасвим је јасно и одређено речено, да се Голијат уопште није смејао над Богом, већ над пуковима израиљским.

Али има и грешака-извртања, које су се испоставиле као кобне за многе људе, нпр. историја о потопу. У огромној већини уџбеника задовољавају се тиме да кажу, да је падала киша 40 дана и 40 ноћи и напунила земљу водом, покривши све високе горе.

У самој Св. Библији речено је потпуно другачије: "...у тај дан отворише се сви источници великог бездана, и окна небеска се отворише; и лила је на земљу киша четрдесет дана и четрдесет ноћи"... "А вода се појачавала на земљи сто педесет дана" (Пост. 7, 11-12; 24).

А у следећој глави се говори: "...и стаде вода опадати по окончању сто педесет дана..." "а првог дана десетог месеца указаше се врхови гора" (Пост. 8, 3; 5).

Са потпуном јасноћом Божанствено Откровење говори, да се потоп појачавао скоро пола године, а никако не 40 дана. Затим је вода почела да опада, и тек после 10-ог месеца показали су се врхови гора. Значи потоп се продужио не мање од једне године. То је посебно важно знати у наше рационалистичко време, јер и научни геолошки податци то у потпуности потврђују.

Укажимо на још једну врло важну околност. Сви уџбеници, са врло ретким изузетцима, сматрају дане стварања света за наше обичне дане. Сваки уџбеник тако и почиње: "Бог створи свет за шест дана...", тј. другим речима за једну недељу. А ипак, у наше време такве речи, које у Библији не постоје, за ученике су сасвим стране. Тим речима увек оперишу безбожници, и заиста, те речи могу бити потпуно изврнуте на самом почетку Божанственог Откровења. Те речи изазивају у неутврђеном човеку сумњу и тада он сво остало Св. Писмо почиње одбацивати, сматрати непотребним и плодом људске фантазије. Управо то је и доживео писац ових редова, када је по нужности слушао антирелигиозне лекције у школи.

Питање о данима стварања, у условима нашег времена, никако не треба оставити без пажње. Тим пре, што разјашњење тог питања ми налазимо још у 4-ом веку код Св. Василија Великог, у његовој књизи "Шестоднев", код Св. Јована Дамаскина, а такође и код Св. Јована Златоустог, код Св. Климента Александријског, код Св. Атанасија Великог, код блаженог Августина и др.

Наш дан (24 часа) зависи од сунца, а у прва три дана стварања, није било још ни самог сунца - значи то нису били наши дани. Какви су били дани стварања - непознато је, јер "у Господа је један дан, као хиљада година и хиљада година, као један дан" (2 Петр. 3, 8). Али једно можемо претпоставити, да ти дани нису били тренутни; о томе говори доследност, постепеност стварања. И Свети Оци "седмим даном" називају цео период од стварања света до наших дана и који се продужава до краја света.

Али, ето, преживевши духовне кризе, прекорачујемо границу. Сада, талентовани писац Минцлов својом књигом "Сни земље" поново изазива мучне дане недоумица и сумњи. Ствар је у томе, да Минцлов, описујући спор студената петербуршке Духовне Академије, устима студента Крстовоздвиженског говори:

- Не треба затварати очи на достигнућа науке и истраживања Библије: она је три четвртине фалсификат жречева!

-А на пример?

- На пример, у историји изласка Јевреја из Египта - Библија сведочи, да су они сами отишли отуда, да је војска египатска погинула заједно са фараоном Мернефтом у Црвеном мору, а недавно у Египту су нашли гробницу тог истог фараона, и из натписа је видно, да он није ни помишљао да погине негде, већ је умро у свом дому..."

Ми се нећемо спорити са г. Минцловим, да је фараон Мернефта, баш тај фараон, за време кога су Јевреји изашли из Египта. Јер то је дело историчара, тим пре, што у Библији није указано на име фараона. Али ми ћемо рећи, да се у том питању г. Минцлов показао као потпуно необавештен, али истовремено са тим, он не размисливши, смело баца "отров" сумње на поузданост Речи Божије.

У Светом Писму није одрећено тачно историјско објашњење о погибији самог фараона. У књизи "Излазак", у којој се налази историјски опис проласка Израиљћана кроз Црвено море, у глави 14-ој те књиге речено је следеће:

23. И Мисирци терајући их пођоше за њима (Израиљћанима) посред мора, сви коњи фараонови, кола и коњаници његови.

24. А у стражу јутарњу погледа Господ на војску мисирску из ступа од огња и облака, и смете војску мисирску.

25. И побаца точкове колима њиховим, те их једва вуцијаху. Тада рекоше Мисирци: бежимо од Израиљћана, јер се Господ бије за њих против Египћана.

26. А Господ рече Мојсију: Пружи руку своју на море, нека се врати вода на Египћане, на кола њихова и на коњанике њихове.

27. И Мојсије пружи руку своју на море, и дође опет море на место своје пред зору, а Египћани нагоше бежати према мору. Тако потопи Господ Египћане усред мора.

28. И вративши се вода потопи кола и коњанике са свом војском фараоновом, што их год беше пошло за њима у море; и не оста од њих ниједан.

Како се види из наведеног текста, о самом фараону, да је он погинуо, ништа није речено. Али у исто време, сасвим јасно је речено, да је погинула сва војска фараонова; при томе Мојсије прецизира, да је вода "потопила кола и коњанике целе војске фараонове, што пођоше за њима посред мора".

Такође и на другим местима Библије, где се помиње овај догађај, се не говори о погибији самог фараона. Само у 135-ом похвалном псалму - у ком се слави свемоћ Божија, каже се: "и истресао фараона и војску његову у море Црвено, јер је до века милост Његова" (стих 15).

Али овде нема историјског описа догађаја. То је псалм-химна, у ком се сликовито говори о истресању самог фараона у море, символично, као о коначном истресању силе и власти његове над израиљским народом. За саме Израиљћане фараон је погинуо, "утонуо".

Такође сликовито-символички, се изражава и у предходном стиховима тога псалма сила Божија, када се каже, да је Господ извео Израиља "руком крепком и мишицом подигнутом, јер је до века милост Његова" (Псал. 135, 12).

(Глас 2-и, стихире на Господи возвах).
 

Нико нема намеру да схвата те речи у буквалном смислу, јер сваком је познато, да у свету духовном, небеском, нема ни бакра, ни жељеза, већ је сваком јасно и схватљиво, да су те речи символи, слике.

А у историјском опису, у књизи "Излазак", сам фараон није утонуо.

И тако, ми хришћани - верујемо и знамо, да је "Сво писмо богонадахнуто" и да је неоспорна истина.

Често се безбожници користе необавештеношћу верујућих у Реч Божију, и смело почињу да исмевају то, о чему у Св. Писму ништа није ни речено. Тако, они воле да утврђују, да се тобоже у Библији говори, да земља стоји на четири кита, да је Бог човека слепио из глине итд. То је учинио, можда ни сам не знајући, и списатељ Минцлов. Према томе, ако се безбожници буду старали да оповргну истину Божију, тобоже у име науке, тада нека свако од нас испочетка темељно провери: зна ли тај безбожник то о чему он говори, и то што он оповргава. Потпуно је јасно, да ако је нађена гробница фараонова, у чије време су Јевреји изашли из Египта, или ако није, то нипошто не оповргава истинитост Речи Божије.

Веома је жалосно, што у препричавању Светог Писма постоји много нетачности. Те нетачности, најчешће, и јесу "камен спотицања", који за неутврђене игра кобну улогу.

При састављању нашег уџбеника ми смо се старали, уз помоћ Божију, да одстранимо сво то "камење спотицања" и да саопштимо колико је могуће тачније речи Божанственог Откровења.

Наше време захтева посебну пажњу и опрезност излагања Речи Божије. У савременим условима неопходно је доказивати постојање Божије, доказивати истинитост Закона Божијег, доказивати духовно-моралне основе живота човековог. Неопходно је научити верујуће да дају одговоре онима који их постављају, сагласно упутству Ап. Петра: "Будите свагда спремни да свакоме, који тражи од вас разлог ваше наде, дате одговор са кротошћу и страхопоштовањем" (1 Петр 3, 15). Посебно је неопходно у наше време давати одговоре на лукава питања безбожног света, који води офанзиву на истину Божију, тобоже у име науке. Али, при томе, безбожници трпе постојано поражавање. Јер озбиљна наука не само да не противуречи, већ на против, са несумњивошћу потврђује истину Божију.

У наше дане је неопходно, да у предавању Закона Божијег имају своје место и елементи апологетике (одбране вере), што раније, при постојаним и чврстим темељима живота, није било потребно. Историју наведену у Закону Божијем треба потврђивати примерима житија (живота) светих и другим примерима из обичног живота, да би дете схватило и усвојило, да Закон Божији није теорија, није наука, већ сам живот.

У закључку је неопходно указати на сасвим страно, несхватљиво и потпуно недопустиво извртање у свим уџбеницима, које смо могли видети. То извртање се тиче крсног знамења. У тим уџбеницима је речено - крсно знамење наноси се на себе десном руком полажући га овако: на чело, затим на груди и на десно и лево раме.

Када смо састављали уџбеник првог издања, нама се показало чудним, да је доњи крај крста краћи, него горњи - тј. крст испада обрнут. Али, прегледајући све уџбенике који су нам били на располагању, утврђене од Светог Синода, ми смо са неким колебањем ипак оставили дата упутства. На послетку, примивши основану примедбу од једног верујућег човека ми смо схватили какву страшну грешку смо допустили. Зато у другом издању са радошћу то исправљамо

Овде наведен цртеж даје пуно графичко објашњење.

Ипак, помислите само, у току многих десетина година, наносећи на себе крсно знамење, човек је превртао на себи Крст Христов - то победничко знамење Христово над ђаволом. Томе су се само бесови радовали.

У светој књизи "Псалтир", по којој су се учили и васпитавали од древних времена православни људи, речено је у "краткој изјави" - "о томе како православном хришћанину, по древном предању светих Апостола и Св. Отаца... приличи на себе знамење крста наносити". "...полажемо Га: прво на чело, њега додирује горњи крај крста, друго на стомак (на живот) наш, њега додирује доњи крај крста, треће на десно раме наше, четврто на лево раме, и њима се наноси попречна ширина крајева крста, на њему је распети за нас Господ наш Исус Христос своје руке раширио, све народе разбацане по крајевима света у једно сабрао".

Овде наведен цртеж даје пуно графичко објашњење

	не правилно            правилно

Да нас сачува Господ од сваких, чак и најмањих, удаљавања од исконске-православне вере Христове.

И да нам помогне Господ да олакша труд васпитања детета и младог поколења у вечној истини, правди и љубави Божијој. И ако овај скромни труд донесе неку корист души хришћанској, то ће за нас бити велика радост.

Да нам укаже у томе милост Своју Господ Бог и Његова Пречиста Мајка и да нас огради Он, силом Часног и Животворног Крста Својега, од свакога зла.
 

Приликом састављања ове књиге ми смо користили следеће људске радове:
 

1) "Первая книга по Закону Божию", састављена од групе московских законоучитеља и реиздата под редакцијом прот. Колчева. 2) "Наставление в Законе Божием", прот. А. Темномерова. 3) "Закон Божий", прот. Г. Чељцова. 4) "Краткая Священная история", Архим. Натанаила. 5) "Наставление в Законе Божием", Архиеп. Агафодора; 6) "Священная история Ветхого и Нового завета", прот. Д. Соколова; 7) "Священная История Ветхого и Нового завета", свешт. М. Смирнова; 8) "История земной жизни Спасителя", А. Матвеевој; 9) "История христианской Православной Церкви", прот. П. Смирнова; 10) "Руководство к изучению православной христианской веры", прот. П. Мазанова; 11) "Православно-христианский катехизис", Архим. Аверкија; 12) "Опыт христианского православного катехизиса", Митр. Антонија; 13) "Краткий Православный катехизис", изд. Руске школе при Скорбјашченској цркви, Париз; 14) "Учение о православном богослужении", прот. Н. Перехваљскога; 15) "Краткое учение о Богослужении Православной Церкви", прот. А. Рудакова; 16) "Учение о православном богослужении", прот. В. Михаиловскога; 17) "Сборник поучений", прот. Л. Колчева; 18) "В царском саду", Т. Шоре; 19) "Достоверность Библейских Чудес", Артур Гук; 20) "Жил ли Иисус Христос?", прот. Г. Шорец; 21) "Наука о человеке", проф. В. Несмелова; 22) "Конспект к изучению Библии Ветхого Завета", Архиеп. Виталија; 23) "Уроки и примеры Христианской Веры", прот. Григорија Дљаченка и друге. Неки извори наведени су у самом тексту уџбеника.
 

Протојереј Серафим Слободској

1966 г.

 

Закон Божий для семьи и школы.
2-е издание.
Св.Троицкий Монастырь, Джорданвиль, Нью-Иорк.
Holy Trinity Monastery, Jordanville, NY

Протоиерей Серафим Слободской.

1967 г.