Велики пост

Велики Пост је најважнији и најдревнији од свих вишедневних постова. Он нас подсећа на четрдесетодневни пост Спаситељев у пустињи; он нас уводи у Страстну седмицу и затим у радост Празника над празницима - Светло Христово Васкрсење.

Свети Велики Пост је време молитве и покајања, када је свако од нас дужан да измоли од Господа опроштај својих грехова (постом и исповешћу) и достојно да се причести св. Христовим Тајнама, сагласно заповести Христовој (Јован 6, 53-56).

Још у Старом Завету Господ је наредио синовима Израиљевим да сваке године дају десетину (десети део) од свега, што су они стекли, а чинећи тако они су имали благослов у свим својим пословима.

Знајући то св. апостоли су и због наше користи, десети део године (време Великог Поста - Св. Четрдесетницу) посветили Богу, да би и ми били благословени у свим делима нашим, сваке године чистећи себе од грехова својих, учињених у току целе године.

На тај начин Велики Пост - Св. Четрдесетница - је Богом одређена десетина сваке године (тачније 36. дана, не рачунајући васкршњи дан), коју ми, одричући се у то време од животних разонода и разних увесељавања, посвећујемо првенствено служењу Богy - за спасење своје душе.

Велики Пост има три припремне недеље.

Прва припремна недеља пре Великог Поста назива се "Недељом Цариника и Фарисеја". За време Литургије на дан те недеље чита се из Јеванђеља прича о царинику и фарисеју, са циљем да покаже, да само молитва са сузама и смирење, као код цариника, а не набрајање својих врлина, као код фарисеја, може задобити за нас милосрђе Божије. Од те недеље до пете недеље Великог Поста на Свеноћном Бденију, после читања Јеванђеља, поје се покајна молитва: "Покајанија отверзи ми двери".

Друга припремна недеља пре Великог Поста назива се "Недељом о Блудном Сину". У дирљивој причи "О блудном сину", коју ми слушамо на Литургији при Јеванђељском читању, Св. Црква нас поучава да се надамо на милосрђе Божије, ако се ми искрено покајемо за своје грехе. Те недеље, а такође и у следеће две недеље, на Свеноћном после полијелеја поје се псалм: "На реках Вавилонских тамо седохом и плакахом, внегда помјанути нам Сиона"... Тај 136-и псалм описује страдања Јевреја у ропству Вавилонском и њихову тугу за отаџбином. Речи тог псалма у нас утискују мисао о нашем духовном ропству, ропству греховном и о томе, како смо ми дужни да стремимо ка својој духовној отаџбини, Небеском Царству.

Многе смућуjе последњи стих псалма, где се каже, да је блажен (срећан) тај, који узме и разбије младенце (новорођенчад) твоје (вавилонску) о камен! Наравно, у буквалном значењу речи, та мисао је сурова и сасвим неприхватљива за хришћанина, јер Сам Господ је учио да треба љубити и благосиљати непријатеље своје; и поклањати се Богу у "духу и истини". Наиме, та мисао постаје чиста и узвишена у духовно-хришћанском значењу и значи - блажен ко има тврду одлуку да уништи, о камен вере, тек рођене ружне мисли и жеље (које су као у новорођеном стању) пре него што оне израсту у зла дела и навике.

Tрeћa припремна недеља за Велики Пост назива се "Месопустном" (одбацујемо, пуштамо месо) или "Сирном", а у народу она се назива "Масленом", зато што се уз скромну храну те недеље дозвољава јести само сир, млеко, маслац и јаја. Сам недељни дан "Месопустне недеље" назива се "Недељом о Страшном Суду", тј. на Литургији се чита Јеванђеље о Страшном Суду и о последњем давању награде, чиме Св. Црква жели да побуди грешнике к покајању. У песмама Сирне седмице спомиње се грехопад Адама и Еве, произашао из неуздржања, и садржи се хваљење поста са његовим спасоносним плодовима.

Последња недеља пред Великим Постом назива се "Сиропустном", јер се њом завршава једење сира, маслаца и јаја. На Литургији се чита Јеванђеље (Мт. 6, 14-21) о опраштању увреда нашим ближњима, без чега ми не можемо задобити опроштење грехова од Оца Небеског. У складу са тим Јеванђељским читањем, хришћани имају благочестиви обичај да моле у тај дан један од другога опроштај грехова, отворених и тајних увреда и да предузму све мере за помирење са непријатељима. Зато је ту недељу установљено називати "Опроштајном Недељом", после које и наступа Велики Пост (Св. Четрдесетница).

Општу особину великопостног Богослужења чини продуженост служби са смањеном величанственошћу, и то: песама има мало, чешће се читају псалми и молитве, које буде расположење душе ка покајању. На свакој служби се произноси са земним поклонима покајна молитва Јефрема Сирина: "Господи и Владико живота мојего"...

Ујутру се савршавају Јутрења, Часови са неким уметнутим деловима и Вечерњег.

Увече, уместо вечерњег, савршава се Велико повечерје.

У среду и петак, савршава се Литургија Пређеосвећених Дарова.

На суботе у Великом Посту, врши се Литургија св. Јована Златоустог, а на дан првих пет недеља - Литургија Св. Василија Великог, која се савршава и на Велики Четвртак и на Велику Суботу Страстне недеље.

У току Великог Поста свака недеља је посвећена сећању на неки посебни догађај или лице, позивајући грешну душу на покајање и на наду у милосрђе Божије.