Божанствена Литургија

Литургија је најважније Богослужење, и за време ње се савршава Најсветија Тајна Причешћа, коју је установио Господ наш Исус Христос у четвртак увече, дан уочи Његових крстних страдања. Омивши ноге Својим апостолима да би им показао пример смирења, Господ је, подавши хвалу Богу Оцу, узео хлеб, благословио га, преломио и дао апостолима, говорећи: "узмите, једите; ово је Тело Моје, које се за вас ломи"; потом Он је узео чашу са вином, такође благословио и подао апостолима, говорећи: "пијте из ње сви: јер ово је Крв Моја Новога Завета, која се пролива за вас и за многе ради отпуштања грехова"; причестивши их, Господ им је дао заповест да увек савршавају ту Тајну: "ово чините за Мој спомен". (Мт. 26, 26-28; Лук. 22, 19; 1 Кор.11, 24).

Апостоли су савршавали Св. Причешће по заповести и примеру Исуса Христа и научили су хришћане да савршавају ту велику и свету Тајну. У првим временима поредак и образ савршавања Литургије предавао се усмено, и све молитве и свештене песме училе су се напамет. Затим се почело појављивати и писмено излагање апостолске Литургије. У току времена Литургија се попуњавала новим молитвама, песмама и свештеним делањима, што је довело у разним црквама до нарушавања једнообразности у њеном савршавању. Јављала се потреба да се обједине сви чинови у току Литургије, да се унесе једнообразност у њеном поретку. То је и било учињено у четвртом веку, када су се прекинули прогони хришћана и када је хришћанска Црква добила могућност да приступи ка благоустројству свог унутарњег живота (Васељенски Сабори). У то време Св. Василије Велики записао је и подао је на општу употребу чин Литургије који је он саставио, а Св. Јован Златоуст унеколико је скратио тај чин. У основу тог чина била је уграђена древна Литургија Св. апостола Јакова, првог епископа јерусалимског.

Св. Василије Велики био је архиепископ Кесарије Кападокијске (у Малој Азији). "Великим" је назван због великог његовог подвига на корист Цркве. Он је оставио после себе много црквених текстова, много молитава и црквених правила. Упокојио се 379 г.

Св. Јован Златоуст био је архиепископ Константинопољски. "Златоустим" је прозван за посебну лепоту изражавања, са којом је он проповедао Реч Божију. Он је такође оставио после себе много црквених дела. Он је унеколико (у молитвама, које свештеник чита тајно) скратио чин Литургије Св. Василија Великог, али никакве суштинске измене није допустио. Упокојио се 402. г. у прогонству.

Литургија има различите називе. Први назив "Литургија" грчки је, и значи "заједничка служба" и указује на то, да је Тајна Светог Причешћа умилостивљујућа Жртва Богу за грехе целе заједнице верујућих, - живих и мртвих. Пошто се Тајна Св. Причешћа на грчком назива Евхаристијом, што значи "захвална жртва", и Литургија се назива такође "Евхаристијом". У Русији се Литургија најчешће назива "обеднеи", јер се њено савршавање практикује до подне - у време обеда, а Тело и Крв Христови, који се предлажу (износе пред верујуће) у Тајни Св. Причешћа, у Речи Божијој називају се "Трпезом" и "Вечером" Господњом (1 Кор. 10, 21; 11, 20). - У апостолско време Литургија се називала још "ломљење хлеба" (Дела. 2, 46). На Литургији се спомиње земни живот и учење Исуса Христа од рођења па до вазнесења Његовог на небо и спасоносна блага која нам је Он донео на земљу.

Поредак Литургије је овакав: у почетку се припремају ствари за Тајну, потом се верујућу припремају за Тајну, и на крају, савршава се сама Тајна, и верујући се причешћују. Литургија, на тај начин, дели се на три дела и то су: 1) "проскомидија", 2) Литургија "оглашених" и 3) Литургија "верних",

                                                                            I. Проскомидија

"Проскомидија" - је грчка реч и значи: приношење. Тај назив први део Литургије добио је од обичаја древних хришћана да приносе хлеб, вино и све што је потребно за савршавање Литургије; а затим, и сам хлеб, који се употребљава у њој, назива се просфором, што значи: приношење. Хлеб (просфора) мора бити квасни (нарастао), чист, пшенични. Сам Господ Исус Христос за савршавање Тајне Св. Причешћа узео је квасни, а не пресни, хлеб. - Просфора мора бити округла и састојати се из два дела на слику двема природама Исуса Христа - Божанској и човечанској; на доњој страни просфоре налази се печат са приказаним крстом а у његовим угловима - почетна слова имена Христа Спаситеља: ИС. ХР и грчке речи: НИ-КА; то значи: ИсусХристос побеђује. Вино за Тајну мора бити од грожђа, црвено, јер црвена боја представља боју крви; вино се меша са водом као сећање на то, што су из прободеног ребра Спаситељевог на крсту истекли Крв и вода. За проскомидију се употребљава пет просфора у сећање на то како је Христос чудесно наситио више од пет хиљада људи са пет хлебова, и тај догађај је и дао Исусу Христу повод да учи народ о духовном насићењу и о нетрулежној, духовној храни, која се и подаје у Тајни Св. Причешћа (Јован 6, 22-58). Али за само причешћивање се увек употребљава једна просфора (Агнец), по речи апостола: "један хлеб, и ми многи смо једно тело; пошто се сви од једног хлеба причешћујемо" (1 Кор. 10, 17), а зато, по својој величини, та просфора треба да одговара броју причасника.

САВРШАВАЊЕ ПРОСКОМИДИЈЕ

Припремивши се, по црквеном уставу, за савршавање Литургије, свештеник и ђакон читају пред затвореним царским вратима, такозване "исходне" молитве и облаче се у олтару у свештене одежде. Пошавши затим, ка жтрвенику, свештеник, благословивши почетак проскомидије, узима прву (јагњичну) просфору и копљем је дели на три изображена крста, говорећи: "в воспоминание Господа и Бога, и Спаса нашего Иисуса Христа". То значи: проскомидија се савршава по заповести Исуса Христа. Из те просфоре свештеник копљем изрезује средину, у облику коцке, произносећи речи прор. Исаије: "јако (као) овча на заколение ведесја и јако агнец непорочен, прјамо стригушчего јего безгласен, тако не отверзает уст своих; во смирении јего суд его взјатсја; род же јего кто исповест; јако вземлетсја отземли живот јего" (Ис. 53, 7-8). Тај коцкасти део просфоре назива се Агњецем (Јован 1, 29) и полаже се на дискос. - Затим, свештеник крстообразно зарезује са доње стране Агњец уз произношење речи: "жретсја (приноси се на жртву) Агнец Божии, вземлјаи (узевши на Себе) грех мира, за мирскии живот и спасение", и пробада десну страну Агњеца копљем, изговарајући речи јевенђелисте: "једин от воин копием ребра Ему прободе и абие (одмах) изиде кров и вода; и видевии свидетељствова и истинно јест свидетељство јего" (Јован. 19, 34); слично тим речима он у чашу (путир) улива вино, помешано са водом. - Из друге просфоре, назване "богородичином", свештеник узима једну честицу у част Божије Мајке и полаже је са десне стране Агњеца на дискосу. - Из треће просфоре, назване "девјатичном", узима се девет честица у част светих: Јована Крститеља, пророка, апостола, светитеља, мученика, преподобних, бесребреника, Боготаца Јоакима и Ане и тог светитеља, чија се Литургија савршава (св. Василије Велики или св. Јован Златоуст); те честице полажу се са леве стране Агњеца на дискосу, по три честице у једном реду. Из четврте просфоре узима се честица за живе и полаже се испод Агњеца на дискосу; из пете - за умрле и полаже се испод честице извађене за живе. На крају, ваде се честице из просфоре, које ће се подати верујућима; истовремено се чита одговарајуће "помињање" за здравље и спасење живих и за упокојење преминулих слугy Божијих; честице из тих просфора полажу се заједно са честицама, извађеним из четврте и пете просфоре.

На крају проскомидије свештеник благосиља кадило са тамјаном и окадивши звездицу, ставља је изнад Агњеца и честица, да би их сачувао у постављеном поретку, покрива дискос и путир са два невелика покрова и од горе још са једним нешто већим, који се назива "воздухом", кади пред Даровима и моли Господа да благослови предложене (принесене) Дарове, помињући принесене дарове, за кога су принесени, као и да њега самог учини достојним за свештенодејство божанствених Тајни.

Употребљени свештени предмети за време проскомидије и савршени чинови имају символичко значење: дискос представља и витлејемску пећину и Голготу, звездица витлејемску звезду и Крст, покрови - пелене порођајне, пелене и плаштаницу, што су се налазиле у гробу Спаситељевом, путир - ту Чашу, у којој је свештенодејствовао Исус Христос, припремање Агњеца - суд, страдања и смрт Исуса Христа, а његово пробадање копљем - пробадање, које је учинио један од војника на Телу Спаситељевом. Сједињење свих честица у одређеном поретку на дискосу означава сву цркву Божију, чији су чланови: Божија Мајка, ангели, сви свети угодници Божији, сви верујући хришћани - живи и умрли, а Глава њена - Сам Господ наш Спаситељ. Кађење представља осењивање Св. Духа, чија благодат се јавља у тајни Св. Причешћа.

Проскомидију савршава свештеник на жртвенику при затвореном олтару полугласно. Она се завршава, када се на клиросу прочитају 3-и и 6-и (а некада и 9-и) час по Часослову.

II. Литургија оглашених

Други део Литургије назива се Литургијом "оглашених", јер приликом њеног савршавања могу присуствовати и оглашени, тј. они који се спремају да приме Св. Крштење. А такође и они који се кају, одлучени (удаљени) за тешке грехе од Св. Причешћа.

Ћакон, примивши благослов од свештеника, излази из олтара на амвон (место наспрам царских врата) и громко произноси: "Благослови, владико!", тј. благослови почетак службе и учешће сабраних верујућих у молитвеном прослављању Бога. Свештеник у првом свом возгласу прославља Свету Тројицу: "Благословено (тј. достојно прослављања) царство Отца, и Сина, и Свјатаго Духа, ниње и присно (увек), и во вјеки вјеков (вечно)". Појци поју: "амин" (заиста је тако). Затим ђакон произноси велику јектенију, у којој се набрајају разноврсне хришћанске потребе и наша прошења к Господу, а свештеник у олтару се моли тајно, да Господ погледа на тај храм и људе који се моле и испуни њихове потребе. Велика јектенија почиње напомињањем да се Господу морамо молити "миром", тојест помирени са свима, не имајући ни на кога гнева и непријатељстава; по учењу Спаситељевом, ми не можемо приносити Богу дарове, ако имамо "било шта против ближњега" (Мат. 56, 23-24). Највише благо, за које следује да се молимо је - душевни мир и спасење душе; О свишнем (небесном) мире и спасении душ наших"; тај мир је спокојство савести, тај радосни осећаj, који ми осећамо, нпр. , после пажљиве исповести, достојног причешћа Св. Тајнама, у саосећајном односу према судбини ближњега, после сваког доброг дела; тај мир Спаситељ је предао апостолима у последњој беседи на Тајној Вечери (Јован 14, 27). "О мире всего мира" - да не би било раздора и непријатељстава међу народима и државама у целом свету (миру, васељени). "О благостојании свјатих Божиих церквеи" - да би православне цркве у свим државама тврдо и непоколебиво, на основу Речи Божије и правила Васељенске цркве, исповедале свету православну веру, не упадајући у погибељне јереси и не допуштајући расколе, "о соединении всех" верујућих у једно стадо Христово (Јован.10, 16). Молимо се "о свјатем храме сем", који представља главну светињу парохије и мора бити предмет посебне бриге свакога парохијана, да би Господ сачувао њега од пожара, крађе и других несрећа, и оне, који улазе у њега ("в оњ") са искреном вером, страхопоштовањем и страхом Божијим. Молимо се "о патриархах, митрополитах, архиепископах и епископах", јер њима припада главни надзор за чистоту Хришћанске Вере и хришћанску моралност; "о благоверних правителјах" - за благоверне владаре, који чувају слободу Православне Вере и општи законски поредак за миран живот свих грађана - "О граде сем" (или село) у ком ми живимо и трудимо се, "о всјаком граде, стране, и вероју живушчих в них", молимо се такође по осећаjу хришћанске љубави и за све друге градове и околину њихову и за све верујуће људе који у њима живе. "О благорастворении воздухов, о изобилии плодов земних, и временех мирних": молимо се за добре благотворне временске услове, да би земља дала изобиље свих плодова, неопходних за исхрану свих житеља у крају - и за времена мирна, да међу грађанима не би било непријатељстава или сукоба, који удаљују од мирног и часног труда. - "О плавајушчих, путешествујушчих, недугујушчих (болесних), страждушчих (који имају многе патње и туге на души), плененних (заточених) и о спасении их" - сва она лица, која чешће од других, имају потребу за Божанственом помоћи и нашом молитвом. Молимо се: "О избавитисја нам от всјакија скорби, гнева и нужди". - Затим молимо од Господа, да Он заступи и сачува нас не по делима нашим или заслугама нашим, којих у нама нема, већ само по Својој милости (благодати), - "Заступи, спаси, помилуи и сохрани нас, Боже, Твоеју благодатију". У последњим речима јектеније, "помјанувше", тј. призвавши у помоћ Божију Мајку и све свете, ми предајемо, поверавамо Христу Богу себе и једни друге, да би Он руководио нама по Својој премудрој вољи. Свештеник завршава велику јектенију возгласом: "јако (зато што) подобает (приличи, припада) Тебје всјакаја слава, чест и поклонение Отцу, и Сину, и Свјатому Духу, ниње и присно и во вјеки вјеков": и тај возглас у себи садржи, по обрасцу молитве Господње, славословље, прослављање Господа Бога.

После велике јектеније поју се псалми 102-и: "Благослови, душе моја, Господа..." и 145-и: "Хвали, душе моја Господа...", раздељени малом јектенијом: "паки и паки (још, опет) миром Господу помолимсја". У наведеним псалмима изображени су благослови Божији роду људскоме: срце (душа) хришћанина дужно је да прославља (благосиља) Господа, Који очишћује и исцељује наше душевне и телесне немоћи, Који испуњава наше благе жеље, Који избавља од греха живот наш - и не заборављати све Његове благослове (давања и поуке); Господ - дарежљив, милостив и дуготрпељив; Он чува истину заувек, чини суд увређенима, даје храну гладнима, ослобађа утамничене (оковане), љуби праведнике, прима сироте и удовице и кажњава грешнике... Ти псалми називају се изобразитељним, а пошто је одређено да се они певају на два клироса наизменично, на грчком они се називају такође "антифонима". На дванаест Господњих празника изображајни псалми (антифони) се не поју; уместо њих се поју посебни стихови из других псалама, који одговарају празнованом догађају. После сваког стиха првог празничног антифона поје се припев: "Молитвами Богородици, Спасе, спаси нас!" А после сваког стиха другог антифона, зависно од празника: "Спаси нас, Сине Божии, рождеисја от Деви" (на Рождество Христово) или: "во Иордане крестивиисја" (на Крштење Господње) или: "Воскресии из мертвих" (на Пасху) и томе слично... "појушчија Ти: аллилуиа!" (хвалите Бога). По окончању другог антифона увек се поје песма: "Јединороднии Сине и Слове Божии, безсмертен Сии, и изволивии спасенија нашего ради воплотитисја от свјатие Богородици и Приснодјеви Марии, непреложно вочеловечивиисја, распниисја же, Христе Боже, смертију смерт поправии, једин Сии Свјатија Троици, спрославлјаемии Отцу и Свјатому Духу, спаси нас". У тој песми изложено је православно учење о Другом Лицу Св. Тројице - Сину Божијем, Исусу Христу; Јединородни (јединствени по свом бићу) Син и Логос (Реч) Божији, Христос Бог, будући бесмртан, постао је човек, не престајући да буде Бог (неоспорно неизмењиво се "очовечивши"), примивши човечије тело од Свете Богородице и Приснодјеве Марије и будући распет, Он је Својом смрћу победио нашу смрт "смертију смерт поправии", један од Три Лица Св. Тројице, прослављан подједнако са Оцем и Св. Духом.

Даље следи мала јектенија и певање блаженстава јеванђељских (Мат. 5, З-12), у којима се указује, да хришћанин, молећи милост од Бога, треба да има смирење духа (Блаженни нишчии духом), да се скрушава за своје грехе, да буде кротак (Блаженни кротции), да поступа по правди Божијој (Блаженни алчушчии и жаждушчии правди), да има чистоту у срцу (Блаженни чистии сердцем), да буде милосрдан према ближњему (Блаженни милостивии), да измирује непријатеље, буде трпељив у свим искушењима, спреман да понесе увреде, прогон (Блаженни изгнани правди ради) и смрт за Христа, тј. да буде Његов исповедник, за који подвиг га очекује велика награда ("мзда") на небесима. На велике Господње празнике, уместо јеванђељских блаженстава, поје се неколико пута одговарајући тропар са стиховима. Приликом певања јеванђељских блаженстава царска врата се отварају за мали вход. На крају "блаженстава" свештеник узима са престола Св. Јеванђеље, предаје га ђакону и излази, у пратњи ђакона, који носи Св. Јеванђеље, кроз северне двери на амвон. - Тај излазак свештенослужитеља са Св. Јеванђељем назива се малим входом, и за разлику од следећег великог входа, подсећа веруjуће на први излазак Исуса Христа на проповед за цео свет. Примивши благослов од свештеника, ђакон се зауставља у царским вратима, и уздигнувши св. Јеванђеље, громко изговара: "Премудрост! Прости!" улази у олтар и полаже св. Јеванђеље на престо. - Возглас: "Премудрост! Прости!" напомиње верујућима, да су они дужни да стоје право (у буквалном преводу са грчког језика, "прости" значи: правилно, право), тј. будимо пажљиви, усредсређени у мислима. - Гледајући на св. Јеванђеље, као на Самог Исуса Христа, који иде на проповед, верујући поју: "Приидите поклонимсја и припадем ко Христу, спаси ни, Сине Божии, воскресии из мертвих (или молитвами Богородици, или во свјатих дивен Сии), појушчија Ти: аллилуиа! После овога поје се тропар (васкршњи, или празнични, или светитељу) и друге песме, а свештеник за то време, у тајној молитви моли Оца Небеског, кога славе херувими и славослове серафими, да прими од нас ангелску (трисвјатују) песму, да опрости грехе, освети и да нам силе да праведно служимо Њему; крај те молитве: "Јако свјат јеси, Боже наш"... он произноси гласно.

Даље се поје "трисвјатое": - "Свјатии Боже"... На Рождество Христово, Крштење Господње, Пасху (целу седмицу), и дан Св. Тројице, а такође у суботе - Лазареву и Велику, уместо "трисвјатог" поје се: "Јелици (који) во Христа крестистесја (се крстисте), во Христа облекостесја (у одежду правде се обукосте): аллилуиа", јер су у древној цркви оглашени најчешће на те празнике примали св. крштење. На празник Воздвижења Крста Господњег (14-ог септембра) и на дан треће недеље Великог Поста, када се савршава поклоњење Крсту, уместо "трисвјатог", појемо: "Кресту Твоему покланјаемсја, Владико, и Свјатое Воскресение Твое славим".

По окончању "трисвјатог" чита се предвиђени део из Апостола (апостолско читање из књиге Дела св. апостола, седам саборних апостолских посланица и четрнаест посланица св. ап. Павла - по посебном упутству). За пажљиво читање апостола верујући се припремају возгласима: "Вонмем" (пазимо!) "Мир всем! Премудрост!" и певањем прокимена - посебног кратког стиха (промењивог). За време читања апостола савршава се кађење у знак оне благодати Св. Духа, са којом су апостоли проповедали целом свету учење Исуса Христа. На кађење, а такође и на возглас свештеника: "мир всем!" треба одговорити простим поклоном (без крсног знамења). Затим се поје: "аллилуиа" три пута са произношењем посебних стихова и чита се део из Јеванђеља (такође по посебном упутству), коме претходи и кога прати певање радосне песме: "Слава Тебје, Господи, слава Тебје!" јер за верујућег хришћанина не може бити радосније вести, од благовести (јеванђеља) о животу, учењу и чудима Господа Исуса Христа. Апостол и Јеванђеље треба да буду послушани са посебном пажњом, са наклоњеном главом, и добро чине они који се упознају са тим читањем раније - још у свом дому. Пред почетак читања Апостола и Јеванђеља треба се прекрстити, а по окончању учинити крсно знамење, са поклоном, трикратно.

После Јеванђеља следи сугуба (посебно усрдна) јектенија, на чијем се почетку верујући позивају да се помоле Господу Богу од чистог срца, свим силама душе: "Рцем (рецимо, помолимо се) вси от всеја души и от всего помишленија..." Даље у двема прозбама ми сугубо (појачано, посебно усрдно) молимо Господа да услиши нашу молитву и помилује нас: "Господи, Вседержителју, Боже отец наших, молимтисја (молимо се Теби), услиши и помилуи. Помилуи нас, Боже..." Следе сугyбе прозбе: за патријарха, митрополите, архиепископе, епископе, главног епархијског Архијереја и "всеи во Христе братии нашеи" (за све верујуће хришћане), за благоверне владаре; "о свјашченницех, свјашченномонасех и всем во Христе братстве нашем", (и за све служитеље Христове Цркве); о блаженних и приснопамјатних (увек достојних сећања) свјатеиших патриарсех православних, и благочестиве цареве, и благоверне царице, "и создателех свјатаго храма сего и о всјех прежде почивших (починуле) отцјех и братијах, зде лежашчих и повсјуду, православних". Неопходно је молити се за умрле по осећаjу хришћанске љубави према њима, и у томе никада не осиромашити, тим пре, јер за умрле у гробу нема покајања, већ само награда и казна (воздајаније), - блажен живот или вечна мучења. А хришћанска молитва за њих, добра дела, учињена у спомен на њих, и посебно приношење бескрвне Жртве, могу умолити правосуђе Божије и олакшати мучења грешника. - Још се сугубо молимо за милост (да би се Господ умилостивио над нама), за живот, мир, здравље, спасење, посећење (да посети, не остави без својих милости), опраштање, отпуштање грехова слугу Божијих "братии свјатого храма сего" (тј. парохијана). У последњој прозби сугубе јектеније говори се "о плодоносјашчих и добродејушчих во свјатем и всечестнјем храме сем, труждајушчихсја, појушчих и предстојашчих лјудех, ожидајушчих от Тебје великија и богатаја милости". Под "плодоносјашчим и добродејушчим" (они који чине добро) подразумевају се верујући, који доносе у храм све неопходно за Богослужења (јелеj, тамјан, просфоре и остало), жртвују се за потребе храма и дају прилоге у новцу и стварима (за лепоту храма, за издржавање оних који се труде у њему - чтеца, појаца, служитеља, на корист сиромашних парохијана и за друге опште-приходске и религиозно-моралне потребе).

После сугубе јектеније следи посебна јектенија за умрле, у којој ми молимо за све умрле оце и браћу нашу, "о упокоении душ усопших (уснулих) рабов (слугу) Божиих (имена) и о еже проститисја им всјакому прегрешенију, вољному же и невољному. Јако да Господ Бог учинит души их, идеже праведнии упокојајутсја" - да их Господ насели у насељима праведних, јер нема човека који не греши у свом животу, - и молимо Праведног Судију да њима дарује Царство Небеско где се покоје праведни - "Милости Божија, Царства Небеснаго и оставленија грјехов их у Христа, Безсмертнаго Царја и Бога нашего, просим".

Затим се произноси јектенија за оглашене, да Господ помилује њих, "огласит их словом истини" - поучи их у истинама св. вере, "откриет им Евангелие правди", открије им Јеванђеље правде, и удостоји их Св. Крштења ("Соединит их Свјатеи Своеи Соборнеи и Апостолстеи Церкви"). За време те јектеније свештеник одмотава на престолу антиминс, а јектенију завршава возгласом: "да и тии с нами славјат...", тј. да и они (оглашени) заједно са нама (верујућима) прослављају "пречестное и великолепое имја Твое, Отца, и Сина, и Свјатаго Духа". Затим се оглашени позивају да изиђу из храма: "Елици оглашении изидите..." (сви оглашени изиђите). Оглашени у правом смислу постоје и данас; то су они који се припремају за Св. Крштење незнабожци (у Кини, Јапану, Сибиру), мухамеданци и Јевреји у разним крајевима света. Свима њима потребна је милост Божија, и зато смо ми дужни да се молимо за њих. Што се тиче наредбе оглашенима да изиђу из храма, те речи морају бити упозорење и за нас, иако међу нама нема "оглашених". Ми, крштени, често грешимо и непокајани присуствујемо у храму без дужног страхопоштовања, или имамо у души непријатељство или мржњу према ближњему. А затим за време страшних речи: "оглашеннои изидите", ми, као недостојни, треба да се удубимо сами у себе, да поразмислимо о својој недостојности, да опростимо својим личним непријатељима, некад замишљенима, и да молимо од Господа Бога опроштај својих грехова при тврдој одлучности да учинимо себе бољима.

Речима: "елици вернии паки и паки миром Господу помолимсја" почиње Литургија верних.

III. Литургија верних

Тако се назива трећи део Литургије зато што њој могу присуствовати само верни, односно крштени. Њу можемо поделити на следеће делове: 1) пренос часних Дарова са жртвеника на престол; 2) припремање верујућих за освећење Дарова; 3) освећење (преображавање) Дарова; 4) припремање верујућих за причешће; 5) причешћивање и 6) благодарење (захваљивање) за причест и отпуст.

1.         ПРЕНОШЕЊЕ ЧАСНИХ ДАРОВА СА  ЖРТВЕНИКА НА ПРЕСТОЛ

После позива оглашенима да се удаље из храма произносе се две кратке јектеније и поје се херувимска песма: "Иже Херувими таино образујушче, и животворјашчеи Троице трисвјатују пјесн припевајушче, всјакое нине житеиское отложим попечение. - Јако да Царја всјех подимем, Ангелскими невидимо дориносима чинми. Аллилуиа" (три пута).

У преводу ова песма чита се овако: "Ми, тајно изображавајући Херувиме и певајући трисвету песму Тројици, дајућој живот, оставимо сада бригу о свему житејском, да би прославили Цара свих, Кога невидљиво ангелски чинови славно прослављају. Хвала Богу!" Поједине речи Херувимске песме значе: таино образујушче - тајанствено изображавајући или тајанствено представљајући од себе; животворјашчеи - живот дајући; припевајушче - певајући; отложим - оставимо; житеиское попечение - бригу о житејском; јако да - да би; подимем - уздигнимо, прославимо; дориносима - славно ношеног, прослављеног ("дори" - грчка реч и значи: копље, па тако "дориносима" значи: копљеношеног; у древним временима, желећи достојно да прославе цара или војсковођу, стављали су их на штитове и, подигавши их увис, носили су их на тим штитовима пред војском, при чему су штитове подупирали копљима, да би се издаље видело, да прослављене личности носе на копљима) ; ангелскими чинми - ангелским чиновима; аллилуиа - хвала Богу!

Херувимска песма упозорава верујуће, да они сада оставе сваку мисао о житејском, представљајући себи, да се они, слично Херувимима, налазе близу Бога, на небу и, да као да заједно са њима, поју Њему трисвету песму - хвалу Богу. Пре Херувимске песме отварају се царска врата, и ђакон савршава кађење, а свештеник у тајној молитви моли Господа да очисти његову душу и срце од савести лукаве и да силом Св. Духа удостоји њега да принесе Богу припремање Дарова; затим, свештеник са ђаконом полугласно три пута произноси Херувимску песму, и обојица одлазе до жртвеника да би пренели часне Дарове са жртвеника на престол. Ћакон носећи на левом рамену "воздух" (велики покров), носи на глави дискос, а свештеник у рукама - св. Чашу. Изашавши из олтара кроз северне двери (певање Херувимске песме за то време се прекида на речима: "отложим попечение"), они се заустављају на амвону, и окренувши се лицем према верујућима, моле се за патријархе, митрополите, архиепископе, за архијереја који има првенство, за свештенство, монаштво, за саздатеље храма, за присутне православне хришћане, и вративши се кроз царска врата у олтар, часни Дарови се постављају на престо на одмотаном антиминсу и покривају "воздухом", после чега се царска врата затварају и закривају завесом; појци у то време завршавају Херувимску песму. Преношење Дарова са жртвеника на престо назива се великим входом и представља славни ход Исуса Христа на вољна страдања и крсну смрт. Bеруjући за то време треба да стоје са наклоњеном главом и моле Господа да помене њих и све њима блиске у Царству Његовом; а при речима свештениковим: "и вас всјех православних христиан да помјанет Господ Бог..." треба рећи у глас: "и свјашченство твоје да помјанет Господ Бог во царствии Своем всегда, ниње и присно, и во вјеки вјеков".

2.         ПРИПРЕМАЊЕ ВЕРУЈУЋИХ ЗА ОСВЕЋЕЊЕ ЧАСНИХ ДАРОВА

После великог входа следи припремање верујућих за достојно присуство приликом освећења припремљених Дарова. Оно почиње прозбеном јектенијом: "исполним молитву нашу Господеви" - "о предложенних Честних Дарех Господу помолимсја" - да они (дарови) буду угодни Богу, за шта се у исто то време тајно моли свештеник, и да их Господ освети својом благодаћу. Затим, молимо од Господа помоћ "дне всего совершенна, свјата, мирна и безгрешна у Господа просим" да проведемо дан цео савршен, свет, миран и безгрешан; да нам пошаље ангела чувара - "ангела мирна, верна наставника (учитеља), хранителја (чувара) душ и телес наших у Господа просим"; као и ради "Прошченија (опроштај) и оставленија грехов (случајних) и прегрешении (грешке које често понављамо) наших у Господа просим"; да нам пода све добро и корисно - "добрих и полезних душам нашим" - а не оно што наслађује наше опасне страсти и што ми често желимо". Да сви људи, цео свет ("мир") живе и труде се у миру међу собом, "и мира мирови у Господа просим", а не у непријатељствима и уништавајући се узајамно; и да ми проведемо остатак живота нашега ("Прочее времја живота нашего в мире и покајании скончати у Господа просим") у миру са ближњима и са својом савешћу, и скрушавајући се ("покајно") за учињене грехе, удостојивши се "Христианскија кончини (краја живота), тј. исповедивши се и приопштивши се Св. Тајнама Христовим. Ми молимо кончину "безболезненни, непостидни", јер постоје и случајеви срамне смрти за хришћане - као пијанство, самоубиство, туче (двобоји), и др. Ми молимо крај живота "мирни", тј. у душевном миру, и у помирењу са ближњима. И да нас Господ удостоји да дамо добар одговор на Страшном суду његовом - "и добраго ответа на Страшнем судишчи Христове просим". За достојно присуствовање савршавању Св. Тајне неопходни су: душевни мир, узајамна љубав и истинита вера која све обједињује - православље. Затим, после прозбене јектеније, свештеник, благосиљајући народ, говори: "мир всем!". Народ који се моли, изражава исту ту жељу и његовој души ("и духови твоему"). Затим се возглашава: "Возлјубим друг друга, да единомислием исповјеми", на шта појци поју: "Отца и Сина и Свјатого Духа, Троицу Јединосушчнују и нераздељнују". Тиме се показује, Кога једино треба мислено исповедати (признавати). После следећег возгласа: "Двери, двери! премудростију вонмем!" поје се (или чита) Символ Вере, у којем се укратко али дословце тачно, излаже наша вера у Св. Тројицу и остале главне истине Православне цркве. При томе завеса на царским вратима се помера и "воздух" са часних Дарова се склања. Речи: "Двери, двери!" у древним временима су подсећале црквењаке да боље осмотре на врата храма и да не пуштају у њега оглашене и неверујуће; сада се тим речима напомиње верујућима да затворе двери своје душе за све друге мисли, а речима: "премудростију вонмем" указује се, да треба да будемо веома пажљиви према премудрим истинама православне вере, изложеним у Символу Вере.

Од тог трена верујући не треба да излазе из храма до окончања Литургије. Колико је прекорно нарушавати ту наредбу, говори 9-то апостолско правило: "всех верних, входјашчих в церков... и не пребивајушчих на молитве до конца, как бесчиние в церкви производјашчих, подобает отлучат от обшченија церковного" (све верне који излазе из цркве, не пребивајући до краја, као оне који чине срамоту у цркви, треба одлучити (удаљити) од општења црквеног). После Символа Вере возгласом: "Станем (станимо) добре, станем со страхом, вонмем, свјатое возношение в мире приносити" обраћа се пажња верујућих на то, да је наступило време приношења "свјатое возношение" или жртве, тј. савршавања Св. Тајне Евхаристије, и од тог момента треба стајати са посебним страхопоштовањем. - Као одговор на тај возглас се поје: "Милост мира, жертву хваленија", тј., принесимо са захвалношћу, за од горе нам даровану милост небеског мира, једину доступну жртву хвале. Свештеник благословљава верујуће речима: "Благодат Господа нашего Иисуса Христа и лјуби (љубав) Бога и Отца и причастие (општење) Свјатого Духа буди со всеми вами", и призивајући све ка страхопоштованом очекивању, возглашава: "горе имеим сердца", тј., имајмо срца устремљена на горе - к Богу. На то појци у име оних који се моле, са страхопоштовањем одговарају: "имами ко Господу", тј., ми смо устремили срца своја ка Господу.

3.         ОСВЕЋЕЊЕ (ПРЕОБРАЖАВАЊЕ) ДАРОВА

Савршавање Св. Тајне Причешћа чини главни део Литургије. Оно почиње речима свештеника: "Благодарим Господа!" Верници изражавају своју захвалност Господу за све Његове милости поклоњењем Њему, а певци поју: "Достоино и праведно јест покланјатисја Отцу и Сину и Свјатому Духу, Троиц Јединосушчнои и нераздељнеи". Свештеник за то време у тајној молитви, названој евхаристијском (благодарственом), прославља бесконачна савршенства Божија, захваљује се Господу за стварање и искупљење човека и за све Његове милости, познате нам и не познате, и за то, што нас Он удостојава да прими од нас ту бескрвну Жртву, иако се Њему поклањају и славе га виша бића - Архангели, Ангели, Херувими и Серафими, "победнују пјесн појушче, вопијушче, взивајушче и глаголјушче". - Последње речи свештеник произноси гласно, а појци допуњују певајући песму, коју узносе Ангели: "Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот (Господ Сила небесних), исполн (напуњени су) небо и землја слави Твоеја". Тој песми, названој "серафимскоју", појци додају усклике, којима је народ поздравио улазак Господа у Јерусалим: "осанна (јеврејски поздрав: спаси, помози Боже!) в вишних (на небесима)! благословен грјадии (који иде) во имја (у славу) Господне, осанна в вишних!" Речи: "победнују песн појушче..." узете су из виђења пророрка Језекиља (1, 4-24) и ап. Јована Богослова (Ап. 4, 6-8): они су у откровењу видели Престол Божији, окружен ангелима у виду орла (певајући), телета (вичући), лава (дозивајући) и човека (говорећи), који су непрекидно клицали: "Свјат, Свјат, Свјат Господ Бог".

Свештеник тајно продужава евхаристијску молитву, прослављајући благослове Божије, бесконачну љубав Божију, јављену кроз долазак на земљу Сина Божијег, и сећање на Тајну Вечеру, када је Господ установио Свету Тајну Причешћа, произноси наглас речи Спаситеља, које је Он изрекао при успостављању Св. Тајне: "Приимите, јадите, сие (ово) јест Тјело Моје, јеже (које) за ви (за вас) ломимое во оставление (опроштење) грехов" и "Пиите от неја вси, сија (ова) јест Кров Моја Нового Завета, јаже (која) за ви и за многија изливаемаја во оставление грјехов". После тога свештеник у тајној молитви кратко помиње заповест Спаситеља о савршавању Причешћа, прославља страдања Његова, смрт, васкрсење, вазнесење и други Његов долазак, и наглас произноси: "Твоја от Твоих Тебје приносјашче о всјех и за всја" (за све чланове Цркве и све благослове Божије).

Појци споро поју: "Тебје појем, Тебје благословим, Тебје благодарим, Господи; и молимтисја, Боже наш", а свештеник у тајној молитви моли Господа да ниспошље Духа Светога на присутне људе и на предложене Дарове, да би их Он осветио. Затим полугласно он чита тропар 3-ег часа: "Господи, Иже Пресвјатаго Твојего Духа в третии час апостолом Твоим низпославии, Того, Благии, не отими от нас, но обнови нас молјашчихтисја". Ћакон произноси 12 ст. 50-ог псалма: "Сердце чисто созижди во мнје, Боже, и дух правии обнови во утробе мојеи". Свештеник опет чита тропар 3-ег часа, ђакон произноси 13 ст. 50-ог псалма: "Не отвержи мене от лица Твојего и Духа Твојего Свјатаго не отими от мене". Свештеник трећи пут чита тропар 3-ег часа. Благосиља Св. Агњец (на дискосу), и говори: "И сотвори убо хлеб сеи - честное Тело Христа Твоего". Благосиља вино (у св. чаши), и говори: "А јеже в чаши сеи честнују Кров Христа Твојего". Ћакон после сваког возгласа говори: Амин. На крају, благосиљајући хлеб и вино заједно, свештеник говори: "Преложив Духом Твоим Свјатим". А ђакон три пута говори: амин, амин, амин. У тим великим и светим минутима хлеб и вино претварају се у истинито Тело и истиниту Крв Христову. Свештеник чини пред Св. Даровима земни поклон, као Самоме цару и Богу. Ово је свакако најважнији моменат Литургије.

По освећењу Св. Дарова свештеник у тајној молитви моли Господа да причасницима Св. Дарови послуже "во трезвение души" (да се укрепе у сваком добром делу), "во оставление грехов", "в приобшчение Св. Духа", "во исполнение (задобијање) царствија небеснаго", "в дерзновение еже к Тебе" (тј., да би дао право да се обраћамо Господу у свим потребама), "не в суд или во осуждение", и спомиње оне, за које је принесена та Жртва: Св. Дарови се приносе Господу Богу, као благодарна Жртва за све свете. А посебно ("изрјадно") свештеник спомиње Пресвету Дјеву Марију, а потом гласно произноси: "Изрјадно о Пресвјатеи, пречистеи, преблагословеннеи, славнеи Владичице нашеи Богородице и Присно Дјеве Марии", на шта верујући одговарају хвалебном песмом у част Божије Мајке: "Достоино јест..." (На св. Пасху и на свих дванаест празника (до њиховог завршетка), уместо "Достоино јест", поје се у част Божије Мајке задостојник, тј. 9-ти ирмос празничног канона са одговарајућим припевом). Свештеник се за то време тајно моли за упокојене, и прелазећи ка молитви за живе, наглас "в первих помјани, Господи, свјатеишија восточние патриархи православнија...", помиње највишу црквену јерархију. Верујући одговарају: "И всјех и всја", тј. помени, Господе, све верујуће мушкарце и жене. Молитва за живе завршава се возгласом свештеника: "И дажд нам јединеми усти и јединем сердцем (једнодушно) славити и воспјевати пречестное (славно) и великолепое (величанствено) имја Твоје Отца и Сина и Свјатаго Духа, ниње и присно и во вјеки вјеков", и благословом његовим преданим свима присутнима у храму: "И да будут милости великого Бога и Спаса нашего Иисуса Христа со всеми вами".

И следи наредни део Литургије верних.

4.         ПРИПРЕМАЊЕ ВЕРУЈУЋИХ ЗА ПРИЧЕШЋЕ

Оно почиње прозбеном јектенијом: "Всја свјатија помјанувше, паки и паки миром Господу помолимсја", тј. поменувши све Свете, опет и опет помолимо се Господу "о принесенних и освјашченних честних Дарех, јако да (да би) Человеколјубец Бог наш, прием ја (прими их) во свјатии пренебеснии и мисленнии (духовни) Свои жертвенник, в вонју благоуханија духовнаго (као духовни благомирис, као Њему пријатну жртву) возниспослет нам Божественнују благодат и дар Св. Духа. - Даље следе обичне прозбе прозбене јектеније, која се завршава возгласом свештеника: "И сподоби (удостој) нас, Владико, со дерзновением (смело, као што деца моле оца) неосужденно смети (осмелити се) призивати Тебје Небесного Бога Отца и глаголати". Поје се молитва Господња - "Отче наш..." Добро чине старешине храма, када све присутне позивају да певају ту молитву... - Даље следи предавање мира и преклоњење глава, и за то време свештеник моли Господа да освети верујуће и удостоји их да се неосуђено причесте Св. Тајнама. - За то време се ђакон, стојећи на амвону, крстообразно опасује ораром због тога, да би, као прво несметано служио свештенику за време причешћа, и као друго, изражава своје страхопоштовање према Св. Даровима, слично Сеарфимима, који, окружујући Престол Божији, сакривају лица својим крилима (Ис. 6, 2-3). При возгласу ђакона: "вонмем!" завеса се навлачи, и свештеник, подигавши над дискосом Свети Агњец, гласно возглашава: "Свјатаја свјатим". То значи: Св. Дарови могу бити предани само "светима", тј., верујућима, који су осветили себе молитвом, постом, тајном покајања (исповести). Свесни своје недостојности, појци у име људи који се моле возглашавају: "Једин Свјат, Једин Господ, Иисус Христос, во славу Бога Отца".

5.         ПРИЧЕШЋЕ

Следи причешће свештенослужитеља у олтару. Свештеник дроби Свети Агњец на четири дела, причешћује се сам и предаје Св. Тајну ђакону. Делови за причешће мирјана, после причешћивања свештенослужитеља, спуштају се у путир. - За време приопштења свештенослужитеља поје се стих, назван "причасним", а затим се поје нека песма или се читају молитве пред причешћем... Отварају се царска врата за причешћивање верујућих мирјана, и ђакон, са Св. Чашом у рукама, произноси "Со страхом Божиим и вероју приступите". Отварање царских врата у том моменту представља отварање гроба Спаситељевог, а изношење Св. Дарова - јављање Исуса Христа после васкрсења. Клањајући се пред Св. Чашом, као пред Самим васкрслим Спаситељем, појци у име оних који се моле поју: "Благословен грјадии во имја Господне; Бог-Господ и јависја (јави се) нам". Причасници мирјани, "со страхом Божиим и вероју" приступивши к Св. Чаши, са предходним поклоном, понављају полугласно свештеником произнешену молитву пре причешћа: "Верују, Господи, и исповједују..", у којој исповедају своју веру у Исуса Христа, као Сина Божијег, Спаситеља грешних, веру у Тајну Причешћа, у којој у виду хлеба и вина примају истинито Тело и истиниту Крв Христову, као залог вечног живота и тајанственог општења са Њим, и моле Њега да их удостоји да се неосуђено причесте Св. Тајнама за остављење грехова, обећавајући не само да неће издати Христа, да неће бити издајници - Јуде, већ и да ће усред животних страдања, слично благоразумном разбојнику, тврдо и смело исповедати своју веру. Учинивши земни поклон, верујући се за примање Св. Тајне пење на амвон. Пре тог времена, због поретка и страхопоштовања према Светињи, не треба ићи са свог места, и савршено је недопустиво при томе гурање у жељи да се причестимо први; свако је дужан да зна, да је он први само грешник. Крстообразно сложивши руке на грудима, прилазе причасници царским вратима, не чинећи крсно знамење пред Св. Чашом, коју после причешћа љубе такође не крстећи се, да не би дотакли Св. Чашу.

По вери родитеља и васпитача и по речима Спаситељевим: "не браните деци да долазе к Мени" и "пијте из ње сви", у исто време причешћују се и деца (без исповести до узраста од седам година).

После причешћа верујући примају топлоту, тј. црквено вино, помешано са водом, да не би остала у устима макар и најмања честица Св. Дарова. После причешћа мирјана, свештеник спушта у Св. Чашу све честице, које су биле извађене из служебних и принесених просфора, са молитвом, да Господ Својом Крвљу и молитвама Светих очисти грехе свих, за које су и биле извађене честице. Затим он благосиља верујуће речима: "Спаси, Боже, лјуди Твоја (верујуће у Тебе) и благослови достојание Твое" (власништво Твоје, Цркву Христову). Као одговор на то поје се: "Видехом свет истиннии, пријахом Духа Небеснаго, обретохом вјеру истиннују; нераздељнеи Троице поклонјаемсја: Та бо нас спасла јест". Садржај те песме је овај: "ми смо видели истиниту светлост, и пошто смо умили грехе своје у тајни Крштења, називамо се већ синовима Божијим по благодати (милости), синовима светла, примивши Св. Духа кроз св. Миропомазање, исповедамо истиниту (православну) веру, поклањамо се нераздељној Тројици, јер нас је Она спасла ("Та бо нас спасла јест"). Ћакон, узевши из руке свештеника дискос, њега преноси на жртвеник, а свештеник, узевши Св. Чашу и благосиљајући њом вернике, возглашава: "Всегда, ниње и присно, и во вјеки вјеков", и односи је на жртвеник. Ово последње јављање Св. Дарова верујућима, преношење њихово на жртвеник и возглас свештеника подсећа нас на Вазнесење Господа Исуса Христа на небо и Његово обећање да ће пребивати у Цркви "во всја дни до скончанија вјека" (Мат. 28, 20).

6.         БЛАГОДАРЕЊЕ ЗА ПРИЧЕШЋЕ И ОТПУСТ

Поклонивши се Св. Даровима по последњи пут, као Самом Господу Исусу Христу, верујући се захваљују Господу за причешће Св. Тајнама. Појци поју захвалну песму: "Да исполнјасја уста наша хваленија Твоего, Господи, јако да поем славу Твоју, јако сподобил еси нас причаститисја свјатиим Твоим божественним, бессмертним и животворјашчим Таинам; соблјуди нас во Твоеи свјатини вес ден поучатисја правде Твоеи. Аллилуија, аллилуија, аллилуија." Тојест, захваљујући се Господу за то, што Он удостојава нас да причестимо Божанственим и бесмртним животворним Тајнама, молимо Њега да нас сачува у светости, примљеној у Св. Тајни Причешћа (собљуди нас во Твоеи свјатини), сав дан се поучавати правди Божијој. После тога ђакон произноси кратку јектенију: "Прости, приимше Божественних... Христових Таин..." (са страхопоштовањем причешћених), која призива "достоино благодарит Господа". Испросивши Његове помоћи да се проведе цео дан свето, мирно, безгрешно, он позива да предамо себе и живот свој Христу Богу. Свештеник, сложивши антиминс и положивши на њега Јеванђеље, возглашава: "Јако Ти јеси освјашчение наше и Тебје славу воссилаем Отцу, и Сину, и Свјатому Духу, ниње и присно и во вјеки вјеков" и додаје: "С миром изидем", и тиме показује, да се Литургија завршава и да из храма треба изићи мирно, у миру са свима. Појци у име људи који се моле поју: "О имени Господни", тј. изиђимо са благословом Господњим. Свештеник излази према молитвеницима на амвон и чита заамвону молитву, у којој још једном моли Господа да спасе људе Своје и благослови имање Своје, освети оне који љубе лепоту (благолепие) храма, не остави Својим милостима све који се надају (надејушчихсја) на Њега, дарује мир свету (вселеннои), свештеницима, верним владарима и свим људима. Та молитва представља скраћење свих јектенија, произнешених на Божанственој Литургији. По окончању заамвоне молитве верујући предају себе вољи Божијој молитвом праведног Јова: "Буди имја Господне благословенно отнине и до вјека". А најчешће у то време ради духовног просвећења и надзиђивања произноси се пастирска проповед, у чији темељ се полаже Реч Божија. Затим свештеник, по последњи пут благосиља верујуће, и произноси: "Благословение Господне на вас, Того благодатију и человеколјубием, всегда, ниње и присно, и во вјеки вјеков", и захваљује се Богу: "Слава Тебје, Христе Боже, упование наше, слава Тебје!" Обративши се к народу и држећи престолни Св. Крст, осенивши себе крсним знамењем, што треба да учине и сви присутни, свештеник произноси отпуст: "Христос истиннии Бог наш..." У отпусту, свештеник, спомиње молитве Божијој Мајци за нас, Апостолима, храмовног светог, светитеље, чију успомену празнујемо на тај дан, праведне Богооце Јоакима и Ану (родитеље Божије Мајке) и све свете, изражава наду, да ће нас Христос, истинити Бог наш, помиловати и спасти, као благ и човекољубив, и даје Св. Крст верујућима да га целивају. Сваки верујући хришћанин, не журећи се и не гyраjући друге, у поретку уредног редоследа, треба да целива Св. Крст, да би целивањем крста посведочио своју верност Спаситељу, у подсећање на то Коме је била савршена Божанствена Литургија. Хор за то време поје молитву о чувању на многа лета (године) светих православних патријараха, архијереја са првенством, парохијана храма и свих православних хришћана.