Свеноћним бденијем, или краће свеноћном, назива се такво Богослужење, које се савршава увече, дан пре неког посебно поштованог празничног дана. Оно се састоји из сједињења вечерњег у јутарњег и првог часа, при чему се, како вечерње тако и јутрење, савршавају величанственије и у осветљенијем храму, него у другим данима.

То Богослужење се назива свеноћном, јер је још у древним временима оно почињало касно увече и трајало је сву ноћ - до свитања.

Затим, излазећи у сусрет немоћима верујућих, стали су почињати то Богослужење нешто раније и чинити скраћења у читањима и певањима, а затим оно се и завршава не тако касно. А предходни назив његов - свеноћно бденије - сачувао се.

1. ВЕЧЕРЊЕ

Вечерње по свом саставу представља и подсећа на времена старозаветна: стварање света, грехопад првих људи, изгнање из раја, покајање и молитву њихову за спасење, затим, наду људи, сагласно обећању Божијем, на Спаситеља, и на крају, испуњење тог обећања.

Вечерње, пре свеноћног бденија, почиње отварањем царских врата. Свештеник и ђакон у тишини каде престол и сав олтар, и колутови кадионог дима испуњавају простор олтара. То кађење у тишини представља почетак стварања света. "У почетку створи Бог небо и земљу". А земља је била невидљива и пуста. И Дух Божији дизаше се над првосазданом материјом земље, удахњујући у њу живоносну силу. Али још се није чула стваралачка реч Божија.

Али ево, свештеник, ставши пред престол, првим возгласом прославља Творца, и Саздатеља света - Пресвету Тројицу: "Слава Свјатеи и Јединосушчнеи, и Животворјашчеи, и нераздљнеи Троице, всегда, ниње и присно и во вјеки вјеков". Затим он три пута позива веруjуће: "Приидите, поклонимсја, Цареви нашему Богу. Приидите, поклонимсја и припадем Христу, Цареви нашему Богу. Приидите, поклонимсја и припадем Самому Христу, Цареви и Бoгy нашему. Приидите поклонимсја и припадем Јему". Јер "све кроз Њега постаде (тј. постоји, живи) и без Њега ништа не постаде, што је постало" (Јован 1, 3).

Као одговор на то призивање хор величанствено поје 103-и псалм о стварању света, прослављајући премудрост Божију: "Благослови душе моја, Господа! Благословен јеси, Господи! Господи, Боже мои, возвеличилсја јеси зјело (тј. веома)... всја премудростију сотворил јеси. Дивна дјела Твоја, Господи! Слава Ти, Господи, сотворившему всја!"

За време тог певања свештеник излази из олтара, улази међу људе и обавља кађење целог храма и оних који се моле, а ђакон претходи њему са свећњаком у руци.

То свештенодејство подсећа људе који се моле, не само на стварање света, већ и на првобитни, блажени, рајски живот првих људи, када је Сам Бог ходио међу људима у рају. Отворена царска врата значе, да су тада рајске двери биле отворене за све људе. Али људи саблажњени ђаволом, нарушили су вољу Божију, сагрешили су. Својим грехопадом људи су се лишили рајског живота. Они су били изгнани из раја - и двери рајске за њих су се затвориле.

У знак тога, по савршењу кађења у храму и по окончању певања псалма, царска врата се затварају.

Ђакон излази из олтара и зауставља се пред затвореним царским вратима, као некада Адам пред затвореним вратима раја, и изговара велику јектенију:

 После велике јектеније и возгласа свештениковог поју се изабрани стихови из прва три псалма:

Затим ђакон изговара (возглашава) малу јектенију: "Паки и паки (опет и опет) миром Господу помолимсја..."

После мале јектеније хор стиховима из псалама призива:

За време певања тих стихова ђакон савршава кађење храма.

Тај моменат Богослужења од затварања царских врата, молитве велике јектеније и певање псалама, представља несрећно стање, у које је дошао људски род после грехопада прародитеља, када су се заједно са греховношћу појавиле свакакве потребе, болести и страдања. Ми призивамо к Богу: "Господи, помилуи!" Молимо мир и спасење душа наших. Ми се скрушавамо због тога, што смо послушали нечастиви савет ђаволски. Ми молимо од Бога опроштај грехова и избављање од несрећа, и сву своју наду полажемо на милост Божију. Ћаконско кађење за то време, означава те жртве, које су се приносиле у Старом Завету, а исто тако и наше молитве које се вазносе к Богу.

Певању старозаветних стихова: "Господи воззвах:" присаједињују се стихире, тј. песме новозаветне, у част празника.

Последња стихира се назива богородичен или догматик, јер се та стихира поје у част Божије Мајке и у њој се излаже догмат (главно учење вере) о оваплоћењу Сина Божијег од Дјеве Марије. На дванаест празника уместо богородичног-догматика поје се посебна стихира у част празника.

Приликом певања богородичњег (догматика), царска врата се отварају у савршава се вечерњи вход: из олтара кроз северне двери излази свештеносац и за њим ђакон са кадилом, а затим и свештеник. Свештеник се зауставља на амвону лицем према царским вратима, благосиља крстообразно улаз, и када ђакон изговори речи: "премудрост прости!" (значи: пажња премудрости Господњој, стојте право, бдијте), он улази, заједно са ђаконом, кроз царска врата у олтар и зауставља се на горњем месту.

Хор за то време поје песму Сину Божијем, Господу нашем Исусу Христу: "Свете тихии свјатие слави Бессмертного Отца, Небесного, Свјатого, Блаженного, Иисусе Христе! Пришедше на запад солнца, видевше свет вечернии, појем Отца, Сина и Свјатого Духа, Бога. Достоин јеси во всја времена пет бити гласи преподобними. Сине Божии, живот дајаи, темже мир Тја славит."

У тој песми-химни, Син Божији назива се тихом светлошћу од Небеског Оца, јер је Он дошао на земљу не у пуној Божанственој слави, већ тихом светлошћу те славе. У тој песми се говори, да се само гласовима преподобних (а не нашим грешним устима) Њему може вазносити (уздизати), Њега достојна песма и савршавати се дужно прослављање.

Вечерњи вход подсећа верујуће на то, како су старозаветни праведници, сагласно обећању Божијем, праобразима и пророчанствима, очекивали долазак Спаситеља света и како се Он јавио у свет због спасења људског рода.

Кадило са тамјаном, при вечерњем входу, означава, да се молитве наше, по заступништву Господа Спаситеља, као тамјан, узносе к Богу, а такође означава и присуство у храму Духа Светога.

Крстообразно благосиљање улаза на царским вратима означава, да се кроз Крст Господњи нама изнова откривају двери раја.

После песме: "Свјете тихии"... поје се прокимен, тј. кратак стих из Светог Писма. На васкршњем вечерњем се поје: "Господ воцарисја, в лепоту (тј. дивоту) облечесја", а у другим данима поју се други стихови.

По окончању певања прокимена, на велике празнике читају се паримеји. Паримеји се изабрана места из Светог Писма, у којима се садрже пророчанства или се указују праобрази, који се односе на празничне догађаје, или се предаје поука, као да она долази од оних самих светих угодника, чију успомену тада савршавамо.

После прокимена и паримеја ђакон произноси сугубу (тј. усиљену) јектенију: "Рцем (кажимо, говоримо, почнимо се молити) вси, от всеја души и от всего помишленија нашего, Рцем ..."

Затим се чита молитва: "Сподоби, Господи, в вечер сеи без греха сохранитисја нам..."

После те молитве, ђакон произноси прозбену јектенију: "Исполним (доведимо до пуноће, принесимо у свој пуноћи) вечернјују молитву нашу Господеви (Господу)..."

На веће празнике после сугубе и прозбене јектеније савршава се литија и благосиљање хлебова.

Литија, то је грчка реч, и значи општа молитва. Литија се савршава у западном делу храма, око улазних западних двери. То мољење се у древној цркви савршавало у предворју, са тим циљем, да би се дала могућност онима који ту стоје, оглашенима и онима који се кају да приме учешће у општој молитви поводом великог празника.

После литије следи благословљење и освештавање пет хлебова, пшенице, вина и јелеја, као сећање на такође древни обичај да се дели храна онима који се моле, а дошли су понекад издалека, да би они могли да се укрепе за даљи наставак Богослужења. Пет хлебова се благосиљају у сећање на то како је Спаситељ наситио пет хиљада људи са пет хлебова. Освећеним јелејем свештеник после, за време јутрења, после целивања празничне иконе, помазује оне који се моле.

После литије, а ако се она не савршава, тада после прозбене јектеније, поју се "стихире на стиховне". Тако се називају посебни стихови, написани у част догађаја који спомињемо.

Вечерње се завршава читањем молитава св. Симеона Богопримца: "Ниње отпушчаеши раба Твојего, Владико, по глаголу Твојему с миром: јако видеста очи мои спасение Твоје, јеже јеси уготовал пред лицем всјех лјудеи, свет во откровение јазиков, и славу лјудеи Твоих Израилја", затим читањем трисветог и молитвом Господњом: "Отче наш...", певањем Архангелског поздрава Богородици: "Богородице Дјево, радуисја..." или тропара празника и, на крају, после трикратног певања молитве праведног Јова: "Буди имја Господне благословенно отнине и до вјека", завршним благословом свештеника: "Благословение Господне на вас Того благодатију и человеколјубием - всегда, нине и присно, и во вјеки вјеков".

Крај вечерњег - молитва св. Симеона Богопримца и Ангелски поздрав Богородици - указују на испуњење обећања Божијег о Спаситељу.

Одмах после окончања вечерњег, при свеноћном бденију, почиње јутрење читањем шестопсалмија.

2. ЈУТРЕЊЕ

Други део свеноћног бденија - јутрење сећа нас на времена новозаветна: јављање Господа нашег Исуса Христа у свету, због нашег спасења, и на Његово славно Васкрсење.

Почетак јутрења директно нам указује на Рождество Христово. Он почиње славословљем ангела, који су се јавили витлејемским пастирима: "Слава в вишних Богу, и на земли мир, в человецјех благоволение".

Затим се чита шестопсалмије, тј. шест изабраних псалама цара Давида (3, 37, 62, 87, 102 и 142), у којима се изображава греховно стање људи, испуњено мукама и невољама, и ватрено се изражава једина нада људи који очекују, милосрђе Божије. Током шестопсалмија молитвеници пазе са посебном усредсређеношћу и страхопоштовањем.

После шестопсалмија, ђакон произноси велику јектенију.

Затим се громко и радосно поје кратка песма, у стиховима, о јављању Исуса Христа у свет људима: "Бог Господ и јависја нам, благословен грјадии во имја Господне!" тј. Бог - Господ, и јави нам се, и достојан прослављења онај који иде у славу Господа.

После тога се поје тропар, тј. песма у част празника или празнованог светитеља, и читају се катизме - одвојени делови Псалтира, које се састоје од неколико наизменичних псалама. Читање катизми, исто као и читање шестопсалмија, призива нас на помисли о нашем несрећном греховном стању и да положимо сву наду на милост и помоћ Божију. Катизма значи седење, јер се за време читања катизми може седети.

По окончању катизме, ђакон произноси малу јектенију, а затим се савршава полијелеј. Полијелеј је реч грчка и значи: "многомилостиво" или "много освећено".

Полијелеј је навеличанственији део свеноћног и изражава прослављање милости Божије, јављене нама доласком Сина Божијег на земљу, и Њиме учињеним чином нашег спасења од власти ђавола и смрти.

Полијелеј почиње величанственим певањем хвалебних стихова:

Хвалите имја Господне, хвалите раби Господа. Аллилуија!

Благословен Господ от Сиона, живии во Иерусалиме. Аллилуија!

Исповедаитесја Господеви, јако благ, јако во вјек милост Јего. Аллилуиа! тј. прослављајте Господа, јер је Он благ, јер је милост Његова (према људима) заувек.

Исповедаитес Богу небесному, јако в век милост Јего. Аллилуија!

При певању тих стихова у храму се пале сва светла, царска врата се отварају, и свештеник, предвођен ђаконом са свећом, излази из олтара и савршава кађење по целом храму, у знак страхопоштовања према Богу и светима Његовим.

После певања тих стихова поју се, у васкршње дане, посебни васкршњи тропари; тј. радосне песме у част Васкрсења Христовог, у којима се говори, како су се ангели јавили мироносицама, које су дошле код гроба Спаситељевог, и обавестили их о васкрсењу Исуса Христа.

А о другим великим празницима, уместо васкршњих тропара, поје се пред иконом празника величање - кратки хвалебни стих у част празника или светога.

После васкршњих тропара, или после величања, ђакон произноси малу јектенију, затим прокимен, и свештеник чита Јеванђеље.

На васкршњој служби чита се Јеванђеље о Васкрсењу Христовом и о јављању васкрслог Христа Својим ученицима, а у друге празнике чита се Јеванђеље, које се односи на празновани догађај или на прослављаног светог.

По прочитаном Јеванђељу, на васкршњој служби поје се величанствена песма у част васкрслог Господа: "Воскресение Христово видевше, поклонимсја свјатому Господу Иисусу..."

Јеванђеље се износи на средину храма, и верујући га целивају. О другим празницима верујући целивају празничну икону. Свештеник их помазује благословеним уљем и дели освештани хлеб.

После певања: Воскресение Христово: поје се још неколико кратких молитвословља. Затим ђакон чита молитву: "Спаси, Боже, лјуди Твоја..." и после возгласа свештеника: "Милостју и шчедротами..." почиње певање канона.

Каноном на јутрењу називају се сабране песме, састављене по одређеном правилу. "Канон"је грчка реч и значи "правило".

Канон се дели на девет делова (песама). Први стих сваке песме, који се поје, назива се ирмос, што значи веза. Тим ирмосима као да се везује цео састав канона у једну целину. Остали стихови сваког дела (песме), највећим делом се читају и називају се тропарима. Друга песма канона, као покајна, изводи се само у Великом Посту.

У састављању тих песама посебно су се потрудили: св. Јован Дамаскин, Козма Мајумски, Андреј Критски (велики покајни канон) и многи други. При томе они су се неизмењиво руководили одређеним песмама и молитвама светих лица, и то: пророка Мојсија (за 1 и 2 ирмос), пророчице Ане, матере Самуилове (за 3-и ирмос), пророка Авакума (за 4 ирмос), пророка Исаије (за 5 ирмос), пророка Јоне (за 6 ирмос), тројице дечака (за 7-и и 8-и ирмос) и свештеника Захарије, оца Јована Претече (за 9-и ирмос).

Пре деветог ирмоса ђакон возглашава: "Богородицу и Матер Свјета в песнех возвеличим!" и савршава кађење храма.

Хор за то време поје песму Богородици: "Величит душа Моја Господа и возрадовасја дух Мои о Бозе Спасе Моем..." Сваком стиху се присаједињује припев: "Честнеишују херувим и славнеишују без сравненија серафим, без истленија Бога Слова рождшују, сушчују Богородицу, Тја величаем".

По окончању песме Богородици, хор продужава певање канона (9-е песме).

О општем садржају канона може се рећи следеће. Ирмоси подсећају верујуће на старозаветна времена и догађаје из историје нашег спасења и постепено приближавају нашу мисао ка догађају Рождества Христовог. А тропари канона посвећени су новозаветним догађајима и представљају низ стихова или песама у славу Господа и Божије Мајке, а такође и у част празнованог догађаја, или светога, који се прославља на тај дан.

После канона се поју похвални псалми - стихире хвалебне (похвалне) - у којима се сва створења Божија призивају да прославе Господа: "Всјакое дихание да хвалит Господа..."

После певања похвалних псалама следује велико славословље. Царска врата се отварају при певању последње стихире (у недељу богородичен) и свештеник возглашава: "слава Тебје, показавшему нам свјет!" (У древним временима тај возглас је претходио појави сунчевих зрака).

Хор поје велико славословље, које почиње речима: "Слава в вишних Богу, и на земли мир, в человецјех благоволение. Хвалим Тја, благословим Тја, кланјаемтисја, славословим Тја, благодарим Тја, великија ради слави Твоеја..."

У "великом славословљу" ми се захваљујемо Богу за дневну светлост и за даровање духовне светлости, тј. Христа Спаситеља, који је просветио људе Својим учењем - светлошћу истине.

"Велико славословље" завршава се певањем трисветог: "Свјатии Боже" ... и тропаром празника.

После тога ђакон произноси заредом две јектеније: сугубу и прозбену.

Јутрење на свеноћном бденију завршава се отпустом - свештеник се обраћа молитвеницима, говорећи: "Христос истиннии Бог наш (а на васкршњој служби: Воскресии из мертвих, Христос истиннии Бог наш...), молитвами пречистија Своеја Матере, свјатих славних апостол... и всјех свјатих, помилует и спасет нас, јако благ и человеколјубец".

На крају хор поје молитву, да би Господ сачувао на многа лета Православно Епископство, архијереја који има првенство и све православне хришћане.

Одмах, после тога, почиње последњи део свеноћног бденија - први час".