Савремена учења и вера у Бога 

Истинита наука већ је одавно признала, да је област истраженог готово ништа у поређењу са облашћу неистраженог. И више од тога, што више наука обухвата област истраженог, тим више, сразмерно, повећава се и област која се истражује. "Свако ново откриће доприноси проширењу, у аритметичкој пропорцији, царства неизвесног" (А.К.Морисон). Наука никада неће завршити своја дела, док постоји свет.

Представници истините науке признају, да њихова обавештења о свету морају бити допуњена из другог извора. Тај извор - је религија.

Велики научник нашег века Макс Планк, примивши 1918 године Нобелову награду за физику, говори: "религија и наука нимало не искључују једна другу, како се то мислило раније и чега се боје многи наши савременици; на против, оне су сагласне и допуњују једна другу".

Проф. М.М. Новиков (бивши ректор Московског универзитета), награђен 1954 г. од Хајделбершког универзитета златном докторском дипломом и од 1957 г. редовни члан Њу-Јоршке Академије Наука, у свом чланку: "Пут истраживача природе према религији", пише: "Као један од најпоразнијих наука у историји показао се тај факт, да је физика - та чврста основа некадашњег материјалистичког познања природе, стала на пут идеалистички. Она је дошла до закључка, да се физичке појаве одређују духовном божанственом силом. То су исказала, у последње време, три најистакнутија научника.

У широким круговима друштва добро је позната теорија релативитета А. Ајнштајна. Али не знају сви, да је она довела тог научника до формулисања "космичке религије". Та религија, као и свака друга, признаје постојање вишег Духа, који је створио Светску хармонију.

Важан значај за развитак природних наука добила је квантна теорија коју је разрадио М. Планк. Поводом питања које нас интересује тај аутор пише следеће: "За истраживача природе јединствен је, полазан, садржај његових чулних запажања и из тога изведена мерења. Одатле, путем индуктивног испитивања, он покушава, по могућности, да се приближи к Богу и Његовом поретку у свету, као према вишем, али заувек недостижном циљу. Ако, према томе, обе - и религија и природне науке захтевају за своје образложење веру у Бога, онда за прву (религију) Бог стоји у почетку, за другу (науку) - на крају својих интелектуалних активности. За религију Он представља фундамент, за науку венац разрађивања у посматрању света. Човек има потребу ка природним наукама због сазнавања, а у религији - због деловања (понашања). За сазнавање као јединствени стабилан полазни пункт служи запажање наших чула.

Претпоставка о постојању неког закономерног светског поретка јавља се, при томе, као предуслов за формулисање плодотворних питања. Али за деловање тај пут не одговара, јер на испољавање наше воље ми не можемо чекати до тада, док се наше знање покаже као савршено и док ми задобијемо свезнање. Ипак, живот захтева од нас тренутна решења".

Даље Планк указује на то, да ако ми приписујемо Богу, осим свемоћи и свезнања, још и атрибуте добра и љубави, тада приближавање к Њему пружа човеку који тражи утеху, осећаj среће у високој мери. "Против такве представе не може се изложити, са тачке посматрања природних знања, ни најмање оспоравање".

Велику сензацију изазвао је рад А. Хејзенберга - лауреата Нобелове награде 1932 године. Он је формулисао принцип индетерминизма (неопредељености), по ком је могуће само са одређеним ограничењима одредити елементарне честице, као последње и неразложиве јединице материје. А осим тога, немогуће је знати једновремен и тачан положај честица и брзину њиховог кретања. Ми утврђујемо да електрони постоје, али ми нисмо у стању да их одвојимо једног од другог. Што се тиче материје, само то схватање о предходном смислу постаје излишно. Свет, по речима Хејзенберга, се састоји из нечег, чија суштина нам је непозната. То "нешто" пројављује се у виду, неке честице, у виду таласа, и ако већ тражимо назив, то "нешто" треба означити речју енергија, али и то под наводницима. Такозвани закони природне науке - су закономерности не тачног, већ статичког карактера (тј. без узимања у обзир постојећих сила).

Овим размишљањима треба додати, да је схватање неодређеног "нечег", примењиво такође и на облике живота. Али овде оно поприма савршено другачији карактер. Математичке једначине, којима описујемо елементарне физичке процесе, овде су непримењиве, јер живот, како је утврдио Дриш, представља аутономну (независну, самосталну) област".

Познати професор И.А. Иљин говори: "Данашњи научник савршено схвата, да се "научна" слика познања света све време мења, усложњава се, улази у детаље и никада не даје ни потпуну јасноћу ни јединство... Данашњи научник зна, да наука никада неће бити у стању да објасни своје последње поставке и одреди своја основна знања, на пример, тачно да установи шта је то "атом", "електрон", "витамин", "енергија" или "психолошка функција"; он зна, да су све његове "дефиниције", "објашњења" и "теорије" - само несавршени покушаји ка приближавању живој тајни материјалног и душевног света. Продуктивност науке не треба оспоравати: о томе сведоче сва савремена техника и медицина. Али, што се тиче теоретских истина и њихове доказивости, наука плива по морима проблематичног (претпоставног) и тајанственог".

Један од најчувенијих америчких научника, бивши председник Њу-Јоршке Академије Наука, А. Кресм Морисон, доказује постојање Бога у свом блиставом чланку: "Седам разлога, који објашњавају зашто ја верујем у Бога".

"Ми се још увек налазимо у свитању научног знања" - говори К. Морисон. "Што ближе свитању, што је светлије наше јутро, тим се јасније пред нама показује Творевина разумног Саздатеља. Сада у духу научног смирења, у духу вере, основане на знањима, ми се још више приближавамо к непоколебивој уверености у постојање Божије.

Лично сам набројао седам околности, које опредељују моју веру у Бога. И то су:

Прво: Савршено сведен математички закон доказује, да је васељена саздана Највишим Разумом.

Замислите да баците у врећу десет новчића. Новчићи, по поретку њихове вредности, су од једног цента до десет. Затим протресете врећу. Сада покушајте да извучете новчанице једну за другом по поретку њихове вредности, с тим да сваку новчаницу поново стављате назад и поново протресете врећу. Математика каже, да у вашем поступку постоји једна шанса од десет за то, да први пут извучете новчаницу од једног цента. Да би извукли једноцентовку, а одмах после ње двоцентовку, ваше шансе су један од сто. Да би извукли узастопце на тај начин три новчанице - имате једну шансу од хиљаду итд. За то, да извучете свих десет новчаница по задатом поретку, ви имате једну шансу од десет милијарди.

Тако нам сами математички докази говоре о томе, да је за појаву и развитак живота на земљи неопходан такав невероватан број узајамних односа и узајамних веза, да без разумног усмеравања, просто по случају, они никако нису могли да се појаве.

Брзина окретања земље износи хиљаду миља на сат. Ако би се земља окретала брзином од сто миља на сат, наши дани и ноћи постали би десет пута дужи. У току дугог дана сунце би сагорело све живо, у току дуге ноћи све живо би измрзло.

Затим - температура сунца износи 12.000 степени по Фаренхајту. Земља је удаљена од сунца тачно толико, колико је неопходно, да би нас тај "вечни огањ" на потребан начин загревао, ни више, ни мање! Ако би сунце давало упола мање топлоте, ми би се замрзли. Ако би давало дупло више - ми би поумирали од врућине.

Угао земље износи 23°. Одатле потичу годишња доба. Ако би угао земље био другачији, испарења од окена би покретала целе континенте нагомиланог леда напред и назад, на југ и на север. Ако би месец, уместо његове садашње дистанце био удаљен од нас 50.000 миља, наше плиме и осеке добиле би тако грандиозне размере, да би се сви континенти прекрили водом два пута у току 24 сата. Као резултат, ускоро би биле спране (еродиране) и саме планине. Ако би земљина кора била сразмерно дебља, него сада, на површини не би било довољно кисеоника, и све живо било би осуђено на погибију. Ако би океан био сразмерно дубљи, угљена киселина би апсорбовала сав кисеоник, и све живо, исто тако, би погинуло. Ако би атмосфера, која омотава земљину лопту, била мало тања, тада би метеори, а милиони њих сагоревају свакодневно у њој, падајући на земљу, падали по целој њеној површини и изазивали би небројене пожаре на све стране.

Ови и безбројно мноштво других примера сведоче, да за случајно постајање живота на земљи нема ни једне шансе од много милиона.

Друго: Богатство извора, из којих живот црпи силе за испуњење свог задатка, само по себи је доказ наличја самодовољног и свесилног Разума.

Ниједан човек до данас није био у стању да схвати, шта је то живот. Он нема ни тежину, ни размере, али он заиста располаже силом. Корен који прораста може да разруши стену. Живот је победио воду, земљу и ваздух, овладао је њиховим елементима, присиливши их да се растворе и преобразивши их на њихове саставне елеменете.

Живот - скулптор, који даје форму свему живоме, уметник, који извлачи форму свакога листа на дрвету, одређујући боју сваког цвета. Живот - музичар, који је научио птице да певају песме љубави, који је научио инсекте да производе небројену количину звукова и да призивају њима једни друге. Живот -најтананији хемичар, који даје укус плодовима, мирис цветовима, хемичар, који претвара воду у угљену киселину у шећер и у дрвну масу, дајући при томе кисеоник, неопходан за све што живи.

Ево пред нама капље протоплазме, готово невидљива капља, прозрачна, слична желеу, способна да се креће и узима енергију од сунца. Та ћелија, тај прозрачни делић величине честице прашине представља заметак живота и има у себи силу да саопштава живот великоме и маломе. Сила те капље, те сићушности је већа, него сила нашег постојања, силнија од животиња и људи, јер је она основа свега живог. Није природа саздала живот. Стене разбијене огњем и слатководна мора не би биле у стању да одговоре на те захтеве, које поставља живот за свој постанак.

Ко је сместио живот у ту честичицу протоплазме?

Tpeћe: Разум животиња неоспорно сведочи о мудром Творцу, који је улио инстинкт створењима, која би без њега била савршено беспомоћне твари.

Млади лосос свој млади узраст проводи у мору, а затим се враћа у своју родну реку и иде по њој, тачно по то истом делу, по ком је ишла икра, из које је изашао. Шта га води са таквом тачношћу? Ако њега преместимо у другу средину, он ће одмах осетити, да је скренуо са курса, и пребиваће у главном току, а затим ће поћи супротно току и испунити своју судбину са савршеном тачношћу.

Још већу тајну скрива у себи понашање угора (јегуље). Та необична створења у зрелом узрасту путују из вештачких језера, река и језера, макар да се они налазе у Европи, прелазе хиљаде миља кроз океан и иду ка морском дубинама Бермудских острва. Овде они савршавају чин свог размножавања и умиру. Малени угори, који, рекло би се, немају ни најмањег знања о било чему, који би се могли загубити у океанским дубинама, иду путевима својих отаца, ка тим истим рекама и језерима, из којих су и кренули на свој пут ка Бермудским острвима. У Европи, ни једном није био ухваћен ни један угор, који припада америчким водама, и такође ни у Америци ни једном није био ухваћен ни један европски угор. Европски угор достиже зрелост годину касније, захваљујући чему он може да изврши своје путовање. Где се рађа тај усмеравајући импулс?

Оса, победивши цврчка, погађа га у тачно одређено место. Од тог удара цврчак "умире". Он губи свест и продужава да живи, представљајући облик конзервираног меса. После тога оса одлаже своје личинке са тим прорачуном, да би излежени мали могли сисати цврчка, али не убивши га. Мртво месо било би за њих смртна храна. Учинивши тај посао, оса-мати одлеће и умире. Она никада не види своје потомство. Не подлеже ни најмањој сумњи, да свака оса чини тај посао по први пут у животу без икакве обуке, и чини то тачно тако, како је потребно, иначе како би постојале осе? Та мистична техника не може бити објашњена тиме, што осе уче једна другу. Она је записана у њиховом телу и крви.

Четврто: Човек располаже већим инстинктом него животиње. Он има разум.

Никада није било нити има такве животиње, која може да броји до десет. Нити она може да схвати смисао цифара десетине. Ако се инстинкт може упоредити са једном нотом флауте, са прекрасним али ограниченим звуком, тада треба прихватити, да је људски разум способан да запази све ноте не само једне флауте, већ и свих инструмената оркестра. Треба ли говорити још о једном упоришном месту: захваљујући нашем разуму ми смо у стању да расуђујемо о томе, шта смо ми, и та способност се одређује само тиме, што је у нас убачена искра Разума Васељене.

Пето: Чудо гена - појава, коју ми познајемо, али која није била позната Дарвину - сведочи о томе, да је о свему живом била вођена брига.

Величина гена је тако невероватно мала, да ако би се сви они тј. гени, захваљујући којима живе сви људи на целој земљиној лопти, сабрали заједно, њих би било могуће ставити у напрстак. И још се напрстак не би напунио! И тиме се, ни мање ни више, ти ултрамикроскопски гени и њима одговарајући хромозоми налазе у свим ћелијама свега живога и представљају апсолутни кључ за објашњење свих обележја човека, животиња и растиња. Напрстак! У њега се могу сместити сва индивидуална обележја милијарди људских бића. И за сумњу ту нема места. Ако је то тако, није ли истина, да ген садржи у себи чак и кључ за психологију сваког посебног бића, смештајући, све то у тако малом обиму?

Ето где почиње еволуција! Она почиње у јединици, која чува и носи гене. И ево тог факта, да неколико милиона атома, укључених у ултрамикроскопски ген, могу да буду апсолутни кључ, стварања живота на земљи, представљајући сведочанство које доказује, да је о свему створеном вођена брига, да је о њима неко раније предвиђао, и да предвиђање потиче од Творачког Разума. Никаква друга хипотеза овде не може помоћи да се одгонетне та загонетка постојања.

Шесто: Посматрајући економику природе, ми смо прунуђени да признамо, да само сасвим савршени Разум може предвидети све узајамне односе, који изничу у тако сложеном домаћинству.

Пре много година у Аустралији је у функцији живе ограде била посађена једна врста кактуса. Због недостатка инсеката који би му били непријатељи, кактус се тако страшно размножио, да су људи почели да траже средство борбе против њега. А кактус је настављао да се размножава. Дошло је дотле, да је површина, коју је он захватио, била већа од површине Енглеске. Почео је да угрожава људе из градова и села, и почео је да уништава фарме. Ентомолози су обишли цео свет у потрази за начином борбе против кактуса. На крају, успели су да нађу инсекте, који су се хранили искључиво кактусом. Они су се лако размножили и у Аустралији они нису имали непријатеље. Ускоро ти инсекти су победили кактус. Кактус је одступио. Количина тог растиња се умањила. Умањила се и количина инсеката. Њих је остало тачно толико, колико је потребно, да би држали кактус под постојаном контролом.

И такве контролишуће узајамне везе налазе се свуда. Зашто, у самој пракси, инсекти, који се тако невероватно брзо размножавају, нису подавили све живо? Зато што они не дишу плућима, већ трахејама. Док инсект расте, његове трахеје не израстају пропорционално. Ето зашто никада није било и не може бити сувише крупних инсеката. То физичко ограничење задржава њихов раст. Ако не би било те физичке контроле, човек не би могао да постоји на земљи. Замислите бумбара величине лава.

Седмо: Тај факт, да је човек у стању да схвати идеју о постојању Бога, сам по себи представља довољно сведочанство.

Концепција о Богу изниче као резултат те тајанствене способности човекове, коју ми називамо замишљањем. Само уз помоћ те силе, човек (и више ни једно живо створење на земљи) је способан да налази потврду апстрактним стварима. Ширина, коју открива та способност, савршено је неизмерна. У самој пракси, захваљујући савршеном човековом замишљању јавља се могућност духовне реалности, и човек може са свом очевидношћу циља и задатка - да дефинише велику истину, да се Небо налази свуда и у свему, истину, да Бог живи свуда и у свему, да Он живи у нашим срцима.

И ево, како од стране науке, тако од стране замишљања, ми налазимо потврду речи псалмопојца:

"Небеса казују славу Божју, и дела руку Његових јавља свод небески".

Чувени хирург, бивши проф. Келнског, Бонског и Берлинског универзитета, Августин Бир говори: "Ако би се десило да наука и религија дођу у противуречност, хармонија у њиховом узајамном односу ускоро би се установила кроз узајамно допуњавање на основу још тачнијих података".

Завршићу своју беседу поново речима научника А.К.Морисона: "Човек признаје неопходност моралних принципа; то је због осећаjа дуга; из тога настаје његова вера у Бога".

Процват религиозног осећаја обогаћуjе човекову душу и узвишава је толико, да јој дозвољава да схвата Божанствено присуство. Инстинктивно узвикивање човеково: "Боже мој!" потпуно је природно, и чак и најпростија форма молитве приближава човека Саздатељу.

Уважавање, пожртвованост, сила карактера, морални темељи, замишљање - не рађају се из одрицања и атеизма, те запањујуће самообмане, која замењује Бога човеком. Без вере култура исчезава, поредак се руши и преовладава зло. Верујмо постојано у Духа -Творца, у Божанствену љубав и у људско братство. Вазнесимо наше душе к Богу, испуњавајући вољу Његову, колико нам се она открива; чувајмо увереност нераздвојну од вере, да смо ми достојни бриге, којом Господ окружује бића која је Он створио". Овим речима А.Морисона додаћу још речи лекара психијатра и богослова проф. И.М. Андрејева: "Истинито знање - неспојиво је са гордошћу. Смирење је обавезан услов могућности познања Истине. Само смирени научник, као и смирени религиозни мислилац, схватајући увек речи Спаситеља - Без Мене не можете чинити ништа и Ја Сам пут, истина и живот - способан је да иде правилним путем (методом) ка познању Истине. Јер Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат".