За седам плодородних година Јосиф је сабрао у Египту толико жита, да га је остало и за гладне године, и чак се могло и продавати другим крајевима. Са свих страна су почели пристизати у Египат по жито, јер је глад владала по целој земљи.

Дошли су у Египат по жито и синови Јаковљеви, из земље Ханаанске. Они су дошли код Јосифа, поклонили му се до земље, али га нису препознали. Јосиф је препознао браћу и невољно се сетио снова свог детињства; али да би увидео да ли су браћа постала боља, поступио је са њима сурово и рекао им: "Ви сте заиста, шпијуни (туђи извидници), и дошли сте да осмотрите све у нашој земљи, да би је потом освојили".

"Не", одговорише браћа, "ми смо људи поштени и сви смо синови једнога човека из земље Хананске. Било нас је дванаест, али један је нестао, а најмлађи је остао са оцем".

"Ако говорите истину", рекао је Јосиф, "тада нека један од вас остане овде, а остали нека одвезу жито и доведу најмлађег брата".

Браћа су тада почела говорити међу собом, мислећи да их Јосиф не разуме, јер са њим су говорили помоћу преводиоца: "Ево, ми подносимо казну за грех против брата нашега: Ми нисмо поштедели њега, зато нас је стигла оваква несрећа".

А Јосиф када је чуо, шта они говоре, удаљио се од њих и заплакао. Затим, он је оставио код себе Симеона, а осталу браћу је пустио.

Кроз годину дана браћа су поново дошла у Египат по жито и довели су са собом и најмлађега брата Венијамина. Јосиф, видевши међу њима Венијамина, нареди да их уведу у дом његов и припреме им да једу. И када је гледао на Венијамина, он је од радости заплакао. Да браћа не би приметила његове сузе, ушао је у другу собу и умио своје лице. После обеда Јосиф нареди да им наспу жито у џакове, а у џак Венијаминов нареди да ставе и сребрну чашу, из које је сам пио. А следеће јутро отпустио их је кући.

Али тек што су отишли, а Јосиф је наредио свом управнику да их стигне и претресе, и види да ли су они украли чашу. Чаша се нашла у џаку Венијаминовом. Браћа су се сва вратила к Јосифу, пала пред њим на земљу и рекла: "Бог је открио неправду нашу; сада смо ми сви робови твоји".

"Не - одговорио је Јосиф - нека остане роб тај, у ког се нашла чаша, а ви можете да се вратите к оцу.

Тада је иступио Јуда и рекао Јосифу: "Господару мој! Отац наш је стар и тог сина љуби више од свих осталих; ја сам се обавезао да га вратим читавог назад; дај боље ја ћу остати твој роб уместо њега, а њега пусти са браћом оцу; јер, ако се он не врати, отац наш умреће од жалости".

Сада је Јосиф увидео, да су се браћа поправила, и више се није сакривао пред њима. Он је удаљио све слуге, заплакао и рекао им: "ја сам ваш брат Јосиф, ког сте продали у Египат!".

Јосиф се открива својој браћи

Браћа се тако збунише, да нису могли говорити.

Но, Јосиф продужи: "Не бојте се! Сам Бог ме је довео овде, да сачува ваше животе.

Вратите се брже оцу и реците му, да и он дође мени у Египат, јер остаје још пет година глади". Затим је почео да грли и љуби Венијамина и сву браћу и плакао је и грлио их.

Када је Јаков са великом радошћу сазнао, да је син њeгов Јосиф жив, он се преселио са целом својом породицом у Египат.

Седамнаест година поживео је остарели Јаков-Израиљ у Египту и почео се приближавати к смрти. Прво је благословио Јосифа и његову децу - Манасију и Јефрема. Јосиф је привео своје синове к оцу тако, да је старији Манасија стојао наспрам десне руке Јаковљеве, а млађи Јефрем стајао је наспрам леве. Али Јаков је сложио руке у крст тако, да је десна његова рука легла на главу Јефремову, а лева - на главу Манасијину. И благословио их је: Јефрема, као старијег, а Манасију, као млађега.

То крстообразно слагање руку Јаковљевих за благослов, било је праобраз Крста Христовог и времена, када ће људи примати благослов Господњи не по старости, већ по својим добрим делима и заслугама.

Потом, сабравши око постеље све синове своје, он је свакоме од њих дао благослов и предсказао је Јуди, да ће из његовог потомства бити цареви над јеврејским народом све до тада, док не дође Помиритељ, тојест Христос Спаситељ.

После свега он је заповедио својим синовима, да га сахране у земљи Хананској, тамо, где су сахрањени његови оци. И умре Јаков-Израиљ у 147 години, и однесоше га синови у земљу Хананску и сахранише га тамо.

Пресељење Јакова са породицом у Египат

Педесет година после Јакова умро је и Јосиф. Пре смрти он је рекао, да ће Бог извести јеврејски народ из Египта и вратити га у земљу Хананску. Такође он је заповедио, да се његове кости пренесу у родну земљу.

У Египту, породица Јаковљева - Израиљова брзо се умножила и формирала народ, који је почео да се назива израиљским или јеврејским. Он се делио на дванаест колена по броју дванаесторице синова Јаковљевих.

Историја Јосифова, који је пострадао од своје браће, а потом се прославио и спасао им живот, била је праобраз Христа Спаситеља. Спаситељ је такође пострадао од свог народа, умро је на Крсту, потом васкрсао и прославио се, спасивши људе од греха и вечне смрти.

НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак": гл. 41, 47-57; гл. 42 до 50 гл.