Беседа о четвртом дану стварања

За образовањем земље следи устројство светила небеских. И рече Бог: нека буду светила на своду небеском (да осветљавају земљу) да деле дан од ноћи, и нека буду знаци временима и данима и годинама; и да буду они светилима на своду небеском, да осветљавају земљу. И би тако. И створи Бог два светила велика: светило веће, да управља даном, и светило мање, да управља ноћу, и звезде; и постави их Бог на своду небеском... И увиди Бог да је добро. И би вече, и би јутро: дан четврти (1, 14-19).

 Стваралачка заповест: да буду светила, очевидно је иста са предходним заповестима Творца: да буде светлост... да се сабере вода. И како се тамо подразумева не првобитно стварање, већ стваралачко образовање предмета, тако и овде је потребно разумети не ново саздање, већ само пуно образовање тела небеских.

Како треба схватити порекло светила небеских? По унутарњој и основној материји својој светила небеска постојала су већ и до четвртог дана; она су и била та вода над сводом, из које су се образовала безбројна тела слична лоптама у другом дану стварања. У четрвртом дану нека од тих тела су била тако устројена, да се првостворена светлост усредсредила (сакупила) у њих у већој мери, и почела су на моћнији начин дејствовати - као самосветлећа тела, или светила у правом смислу, нпр., сунце, и непокретне звезде. А друга од тамних тела сличних лоптама су остала тамна али оспособљена од Саздатеља да одбијају светлост палу на њих са других светила - то су светила али не у правом смислу - такозване планете, које блеште позајмљеном светлошћу, нпр., Месец, Јупитер, Сатурн и друге планете.

У петом "дану" света, по речи Божијој, вода је произвела душу живу, тојест појавили су се у води мекушци, инсекти, гмизавци и рибе, а над земљом, по своду небеском, су полетеле птице.