Служавка, видевши Петра, рекла му је: "да ниси и ти од ученика овога човека (Исуса Христа)?"

Петар одговори: "не".

Ноћ је била хладна. Служитељи су наложили у дворишту ватру и грејали се. Петар се такође грејао поред ватре са њима. Ускоро је друга служавка, видевши Петра који се грејао, рекла слугама: "и овај је био с Исусом Назарећанином".

Али Петар се опет одрекао, рекавши, да не познаје тог Човека.

После неког времена слуге, које су стајале у дворишту, поново су почеле говорити Петру: "ваистину и ти си био с Њим; јер те и говор твој издаје: ти си галилејац". Тада је пришао и рођак оног истог Малха, којему је Петар одсекао ухо, и рекао: "нисам ли ја видео тебе с Њим у врту Гетсиманском?"

Петар је почео да се куне и заклиње: "не знам тог Човека, о Којем говорите".

Тада је запевао петао, и сетио се Петар речи Спаситељевих: "пре него што петао запева, одрећи ћеш се трипут Мене". У том минуту, Господ, који је био међу стражарима у двору, окренуо се у правцу Петра и гледао на њега. Поглед Господа проникао је у срце Петрово; стид и кајање овладали су њим, и изашавши из двора, он је горко заплакао због свог тешког греха.

Од те минуте, Петар никада није заборављао на свој пад. Свети Климент, ученик Петров, прича, да се Петар у току целог свог преосталог живота, приликом поноћног певања петла, спуштао на колена, и обливен сузама, кајао се због свог одрицања, иако је Сам Господ, ускоро после Свог Васкрсења, њему опростио. Сачувало се још и древно предање, да су очи апостола Петра биле црвене од честог и горког плача.

НАПОМЕНА: Види Јеванђеље: по Матеју, гл. 26, 69-75; по Марку, гл.14, 66-72; по Луки, гл. 22, 55-62; по Јовану, гл.18, 15-18, 25-27.