Када је Јуда издајник сазнао, да је Исус Христос осуђен на смрт, он је схватио сав ужас свог поступка. Он, може бити, није очекивао такву пресуду, или је мислио, да Христос неће допустити то, или да ће се избавити од непријатеља на неки чудесан начин. Јуда је схватио, до чега га је довело његово среброљубље. Мучно кајање овладало је његовом душом. Он је отишао код првосвештеника и старешина и вратио им тридесет сребрника, говорећи: "сагреших што издадох Крв невину" (тј. предавши на смрт невиног Човека).

А они су му рекли: "шта ми маримо за то; ти сам види" (тојест сам одговарај за своја дела).

Али није хтео Јуда смирено да се покаје у молитви и сузама пред милосрдним Богом. Хладноћа очајања и унинија обухватила је његову душу. Он је бацио сребрнике у храму пред свештенике и изашао. Затим је кренуо и удавио се (тј. обесио се).

А првосвештеници, узевши сребрнике, рекли су: "не ваља ставити овај новац у храмовну благајну, јер је то цена крви".

Јуда баца сребрњаке

Посаветовавши се међу собом, они су купили за те новце земљу од једног лончара за покопавање странаца. Од тада, до данашњег дана, та земља (гробље) и назива се, на јеврејском, Акелдама, што значи: земља крви.

Тако се збило предсказање пророка Захарије (Зах. 11, 12-13) који је говорио: "и узеше тридесет сребрника, цену Оцењеног, Коју су проценили синови Израиља, и дали их за земљу лончареву".