Плаштаница Господа Исуса Христа  је платно, саткано од лана са примесама памука. У њу су ученици Господњи заједно са Јосифом Ариматејским завили тело Исуса Христа одмах по скидању Његовом са Крста.

У првим вековима хришћани су је тајно чували а кад су престали прогони хришћана њу су чували византијски императори и дуго није показивана народу. Летописац 4-ог крсташког рата (око 1202 г.) Роберт де Клари сведочи, да су у Влахернском храму Божије Мајке Плаштаницу износили петком и да се на њој “могао јасно видети Лик Господњи”. А када су 1204 г. крсташи разорили Византију, Плаштаница је “исчезла тако, да нико није знао, шта се са њом догодило”, - пише исти летописац. Св. Плаштаницу крсташи су украли и донели у Европу. Дуго времена она је чувана у Француској, као приватна својина. Од XV века св. Плаштаница постала је власништво херцога Савојских, а крајем XVII века они су је преместили у Италију, у град Торино, где се она налази до данас у једној капелици, у стакленом ковчегу.

 Њена величина је 4,34 x 1,09 метара. Бледо-жуте је боје, а на њој се налазе трагови златно-мрких нијанси који се састоје од мрља крви, плевралне и околосрчане течности, сукрвице и зноја. Ове мрље чине својим распоредом форму човечијег тела спреда - али и од страга ! Пошто је тело лежало умотано у платно, оно се оцртало и на горњој и на доњој површини. Та тродимензионалност изображења тела је и највећа загонетка Плаштанице (види детаљно под "Тајна тродимензионалности").

Али следећа загонетка је још занимљивија. Пошто је на основу сведочења историчара Болеа и Флерија и сам папа римски посумњао у оригиналност св. Плаштанице Спаситељеве, он ју је прогласио за фалсификат.

1898 године, 1-ог маја, са допуштењем италијанског краља Умберта, у време изложбе религиозне уметности у граду Торину, св. Плаштаницу је фотографисао специјалиста М. Пиа. Фотографија је открила савршено необична својства Плаштанице. Тамне мрље на Плаштаници показале су се као светле на фотографској плочи, тј. Плаштаница се показала као негатив, а фотографска плоча - као позитив прекрасног лица, без обзира на сакаћења!

Са европским скептицизмом, тако својственом двадесетом веку, према предметима “нереалним”, Плаштаницу су испитивали истакнути физичари, хемичари, археолози, анатоми, скулптори, живописци, историчари, специјалисти за фотографију, цртачи и правници. После напорних испитивачких радова у току неколико година, 1900. године издата је брошура о Плаштаници коју је сачинио лауреат француске Академије Наука, Артур Лот. Чувени физичар Шеваље за своје испитивање награђен је златном медаљом. У свом излагању 15-ог новембра 1901. године председник француске Академије Наука признао је Плаштаницу за оригинал.

Али већ у априлу 1902 године научник И. Делаж изнова је поставио пред Академију питање о Плаштаници, у равни чисто-научној. Академија му је дала одговор, који је поново потврдио мишљење Академије, да је Плаштаница Христова оригинална.

После тога, у 1902 години, у Паризу је изашла књига доктора природних наука, Пола Вињона под називом “Плаштаница Христова”.

Свету Плаштаницу фотографисао је 1931 године специјалиста-фотограф Г. Хенри. Затим је снимак био јако увеличан и испитиван. Циљ испитивања био је да се установи коначно, да ли на платну Плаштанице постоји боја или друго вештачко средство, која би могла потврдити неоригиналност негатива Плаштанице, јер је то питање вишеструко покретано од стране противника признања “торинског платна” за оригинал Свете Плаштанице.

Потврђујући предходне огледе, и овај пут је било установљено пуно одсуство било каквих боја на платну и у његовом ткању. Мртва техника фотографије и сада је одиграла коначну улогу.

Научни истраживачи египатских гробница Г. Гаије и директор музеја материје М. Терме - оба су признали да платно, по његовој тананости и изради, припадају веку Христа Спаситеља, као тип платна, који је употребљаван у то време код Јевреја за погребење умрлих (детаљно прочитај у делу "Ткање").

Темељно и подробно испитивање Плаштанице уведено је у протокол на следећи начин:

“Власи су у нереду, невелика брада и бркови. Десно око затворено, лево мало отворено. Изнад леве обрве капља крви. Нос оријенталне (источне) расе. Очи стоје близу једно другом. Носна кост поломљена од ударца са леве стране. Леви образ силно отечен, - он је био у додиру са плаштаницом и његов отисак се показао далеко јаче, него десни. Са леве стране чело је над јагодичном кости сломљено и та страна је отечена. Оцртавање уста је изузетно лепо и благородно. Доња усна се савршено реално оцртала. Уста су необично изражајна: врло горка и узвишена. Уста придају целом лицу израз дубоке туге, али туге без гнева. Подбрадак јако оцртан, посебно слева. Сдесна је на њему мрља од крви или дубоке ране. Изображење лица асиметрично. Тај човек је веома много страдао и црте лица, после смрти, неједанако су скраћене. Осим реченог - много трагова од удараца и сакаћења.

Рамена подигнута. Груди имају такву форму, као у људи умирућих од гушења (недавно је медицина утврдила, да су људи, распети на крсту, умирали од гушења). Руке се у горњем делу мало виде, али од лаката - јасно. Лева рука врло природно лежи на десној. На руци ниже подлактице - велика мрља од ране. Јасно су видна четири прста те руке. Бедра јасно приметна, и оцртане мускулатуре чисто и јако. Такође видљиве су и ноге. Ране на ногама на истим тим местима, као и на рукама, и истог типа. Јасно се оцртавају позадина главе и леђа. Бедра такође добро оцртана, посебно област карлице. Ноге су видљиве скоро до колена, затим - прекид; видни листови и опет прекид над жилама ахилеса. Стопала опуштена и јако оцртане пете. Цело тело се оцртало у пропорцијама апсолутно верним, на њему је изражено благородство, оно је идеално лепо”.

Плаштаница је негатив; ово објашњавају подробно фотографи специјалисти, темељно је испитавши, при чему је Плаштаница - негатив идеално правилан по тоновима у зависности од растојања, што је проверено многобројним огледима. Нацртати негатив било је немогуће, посебно зато, што још ништа није било познато о фотографији па ни о негативу.

Ни леђа, нити предњи део тела нису могли бити нацртани, јер они су толико симетрични и тако правилно се поклапају, да не остављају сумњу у своје постојање: то је отисак једног предмета, једновремено добијен.

Изображење на Плаштаници је резултат хемијских реакција испарења тела и аромата, којима је била засићена плаштаница. Та испарења деловала су на платно сагласно законима растојања. То је ван сумње. Чувени физичар Колсон учинио је  низ испитивања (детаљно описано у књизи Пола Вињона), доказавши, да је захваљујући присуству аромата у платну Плаштанице: алоје и мира, којима су у време Христово помазивали и тело, и пелене пре погребења, а такође због тога, што тело под Плаштаницом није било само помазано, већ, како доказују обилни трагови крви, чак није било ни умивено (Јосиф Ариматејски није имао времена за то због наступајућег часа Пасхе) имало је обилна испарења, - наиме хемијски састав тих испарења, дејствујући на хемијски састав алоје, оксидирао је платно, слично хемијском негативу, што и постоји на Плаштаници.

“Ране су поражавајући реалне у свим својим детаљима: на слепочницама и на челу мрке мрље - згуснуте запекле капи крви. Оне чине форму венца (трнов венац Спаситеља). Капља над левом обрвом нешто продужена: крв је текла из ране, а затим се запекла на кожи. Таква капља увек добија форму малог диска: црвена зрнца очвршћавају на ивицама, а унутар капље остаје “серум”, течност, која јаче испарава, и по мери тог процеса површина капље се угиба. То место се и оцртало на Плаштаници са идеалном тачношћу, као светлије. Овде треба приметити, да се никада, нигде ни један уметник није досетио да баш тако природно прикаже капљу крви. Капља на Плаштаници је била сува дуго пре смрти, око 12 часова, судећи по боји и форми њеног отиска (бичевање је било 24 сата пре смрти).

На грудима (на Плаштаници - слева, значи на телу - сдесна) мрља од ране међу ребрима, обима 4,5 сантиметра. К њој ниже, близу је друга мрља, која има изглед сливајуће крви. Она је потекла, када је човек, задобивши рану, био у стојећем положају (вертикално). Ток крви, веома обилан, даје идеално природно оцртање и даје јасан отисак на Плаштаници (детаљније види под "Пробојна рана у ребрима").

На левој руци рана и велики угрушак крви (десна рука није видљива, на њој је лежала лева). Оба зглоба су тамна, обилно су орошени крвљу од пробојних рана. Крв је текла по рукама у правцу лаката. Клин није био забијен у средину дланова, како се обично приказује, већ више, у центру зглоба, између костију. (детаљније види под "Подлактице, зглобови и шаке").

Ране на ногама обе су видљиве. Њихова оцртавања су врло јасна, крв из њих запекла се много пре додира са платном. На једном месту крај крваве мрље је зупчаст, течност се разишла по нитима платна обилније; на том месту мрља је светлија. Та мрља од сукрвице (“серум”), која је истекла из ране приликом скидања тела: осушена рана била је поремећена (прекинута) ослобођењем од клина.

Дуж целих леђа и карлице распоређене су посебне ране, од бичевања. Оне су једна око друге, свака дужине 3 цм. У центру удара ране су црне, јер су ране тамо биле дубље и крви више. На крајевима мрље су светлије, - тамо је била сукрвица, која је текла дуго, јер су се ране раздраживале одеждом и споро су се сушиле. Тим ранама су прекривена цела леђа, крста и ниже. Оне су нанесене посебним бичем, који су употребљавали римљани: “флагрум”, који се састојао од неколико конаца, ужади са великим и тешким металним дугмадима на завршетцима. (детаљније види под "Бичевање").

На десном рамену - широка трака, - траг од тешког крста, који је Спаситељ носио на Голготу.

Лице унакажено: поломљена носна кост, отекао леви образ и расечена јагодица. И у исто то време на лицу царствују чистоћа и мир, - лице у непомућеном миру. Тешко је себи представити, јер би то било сувише невероватно, да то није било тело Исуса Христа. Ко је други у историји, при свим описаним околностима и обележјима, могао имати исте такве ране, такође умрети на крсту, у истој епохи, у истом народу, да га нису успели умити и помазати, да је плаштаница била припремљена, да би било ко други имао такво необично-лепо јединствено мирно лице, ко би такође, као Христос био не више од 2-3 дана на плаштаници, јер у противном случају не би било уопште изображења на платну, јер труљење (а не испарења) би уништило јасне мрље и оцртавања на њему”.

Из горе наведеног материјала скептика-научника произилази, колико су тачна обавештења о Исусу Христу у Јеванђељу.

После испитивања на Сорбони, римски папа је признао оригиналност Плаштанице Христове. Остаје нам само да безмерно жалимо што та величанствена светиња до ових времена пребива у католичком свету као лично власништво, а не као својина целог хришћанског света. 

Поражавајућe је то, што се та велика светиња појавила у наше време,- време општег неверја, њихања умова, који се одричу свега светог и духовног. Поражавајуће је такође, што су оригиналност њену преузели да штите и доказују људи мало склони к поштовању, а тим пре к заштити светиња хришћанских; што ти људи не само да нису православно верујући, већ су чак не верујући. У тој околности је поука нашега времена: “Јер ако и распет би (Христос) по слабости, али живи по сили Божијој… Да вера ваша не буде у мудрости људској, него у сили Божијој (2 Кор. 13, 4; 1 Кор. 2, 5).

Плаштаница Христова, - то је не само највећа светиња целог хришћанског света, већ и посебно моћан и значајан документ. Сада је он пред нама због тога, да би ми делотворно осетили сву меру страдања за нас Самог Сина Божијег и схватили сав ужас свог пада, у вери и верности, и да би се делотворно приближили ка духовном препороду.

У том знамењу Господ као да изнова јавља Своје речи, изречене неверујућем Апостолу Томи: “приђи, и види, и осети; и не буди неверан него веран”. (Јован. 20, 26).

Кратки податци о Плаштаници Христовој узети су из опширног и подробног чланка Вл.Гриненка: “Св. Плащаница Христова”, који је био у својству прилога првом издању уџбеника Закон Божији, протојереја Серафима Слободскоја.

а такође су учињена и не велика додавања из других извора.