Празник Воздвижења Крста Господњег

Богослужење на тај дан има ту посебност, да на Свеноћном бденију, после великог славословља, приликом певања трисвете песме: Свјатии Боже..., старешина храма узима са престола св. Крст, полаже га на главу, и са свећњацима који предходе, излази из олтара кроз северне двери према Вратима Царским и одатле, после возгласа: "премудрост, прости!" износи га на средину храма и ту га полаже на налоњ, украшен цветовима.

Поје се тропар крсту: "Спаси, Господи, лјуди Твоја...", а старешина храма са ђаконом савршава трикратно кађење Крста. Затим сви свештенослужитељи подају част Крсту трикратним земним поклањањем уз певање стиха: "Кресту Твоему покланјаемсја, Владико, и свјатое воскресение Твое славим!"

За свештенослужитељима прилазе Крсту и сви верујући, поклањају му се и љубе га. За то време хор поје стихире, у којима се изражавају побожна хришћанска осећања при спомињању распећа Христовог.

На Литургији тога дана, уместо "трисветог", поје се песма "Кресту Твоему покланјаемсја, Владико...", из Апостола чита се о крсту, који је лудост онима који гину, а спасенима - сила Божија; а из Јеванђеља - о распећу Исуса Христа. Ради успомене на страдања и смрт Господњу, тај дан се проводи у строгом посту.

Тај празник се савршава у сећање на обретење Часног и Животворног Дрвета Крста Господњег од стране равноапостолне царице Јелене (326 г.), а од VII века су са тим даном сјединили и сећање на повратак Животворног Крста из Персије од стране грчког императора Ираклија (629 г.). Како приликом обретења тако и приликом постављања Крста, враћеног из Персије, патријарх, да би пружио могућност свима сабраним да славно угледају Светињу, уздигнуо је (воздвигл) Крст, окрећући га на све четири стране, при чему се народ сваки пут са страхопоштовањем клањао, изговарајући: "Господи помилуи!"