О једанаестом члану Символа Вере

11. Чају воскресенија мертвих

У једанаестом члану Символа Вере се говори о свеопштем васкрсењу мртвих, које ће се догодити при окончању постојања нашег света.

Васкрсење мртвих, које "чаем" (чекамо) следи једновремено са другим и славним доласком Господа нашега Исуса Христа и састојаће се у томе, да ће се тела свих умрлих сјединити са својим душама и оживети.

Вера у васкрсење мртвих постојала је још код Аврама, приликом жртвоприношења његовог сина Исака (Јевр. 11, 17), код Јова, у тешким његовим страдањима: "Ја знам, Искупитељ мој је жив, и Он ћe у последњи дан поново саставити из праха распадајућу кожу ову моју, и ја ћу у телу мом видети Бога" (Јов 19, 25-26). Код пророка Исаије: "Оживеће мртви Твоји, и мртва тела ћe устати! Пробудите се, и славите који станујете у праху; јер је Твоја роса - роса на трави, и земља ће изметнути мртваце" (Ис 26, 19).

Пророк Језекиљ је посматрао истинско васкрсење умрлих у виду поља, посејаног сувим костима, које су се по вољи Духа Божијег сјединиле једна са другом, обукле се телом и одушевиле духом (Језек. Гл. 37).

Сам Исус Христос више пута је говорио о васкрсењу мртвих: "заиста, заиста вам кажем: долази час, и већ је настао, када ћe мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживеће (Јован 5, 25). "Не чудите се томе; јер долази час, у који ћe сви, који су у гробовима чути глас Сина Божијега; и изићи ћe они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда. (Јован. 5, 28-29). Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни, и Ја ћy га васкрснути у последњи дан" (Јован 6, 54).

Одговарајући неверним садукејима на њихово питање о васкрсењу мртвих, Исус Христос је рекао: "варате се, не знајући писма ни силе Божије. А за васкрсење мртвих нисте ли читали шта вам је рекао Бог говорећи: Ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих (Мат. 22, 29, 31, 32).

Апостол Павле говори: "Христос васкрсе из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли. Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети (1 Кор.15, 20, 21, 22).

У моменту свеопштег васкрсења, тела умрлих људи ће се изменити, по свом бићу та тела ће бити иста, која ми сада имамо, али по особинама биће различита од садашњих тела - она ће бити духовна - нетрулежна и бесмртна. Измениће се такође и тела оних људи, који ће бити живи у то време другог доласка Спаситеља. Апостол Павле говори: "сеје се тело душевно, устаје тело духовно... сви нећемо помрети, а сви ћемо се променити, уједанпут, у трену ока, при последњој труби: јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми (који су остали живи) ћемо се променити" (1 Кор. 15, 44, 51, 52).

Одговарајуће промени самог човека, измениће се и сав видљиви свет, тачније, из трулежног претвориће се у нетрулежни.

Стање душа људи, умрлих пре свеопштог васкрсења није исто. Тако, душе праведника се налазе у стању очекивања (предокушању) вечног блаженства, а душе грешника - у стању очекивања вечних мука. Такво стање душа умрлих се одређује на часном суду, који се извршава после смрти сваког појединог човека. Ово се јасно види из приче Господа Исуса Христа о богаташу и Лазару (Лук. 16, 19-31). На то такође указује и апостол Павле, када говори: "имам жељу умрети и са Христом бити што је много боље (Филип. 1, 23).

Смрт има важно значење у животу сваког човека, она је граница, са којом се завршава време подвига и почиње време награде и казне. Али пошто часни суд није коначни, то и душе грешних људи који су умрли са вером у Христа и покајани, могу добити олакшање у страдањима загробним и чак потпуно се избавити од њих по молитвама Цркве, и такође кроз добра дела, која за њих чине живи, а посебно кроз за њих принесену бескрвну жртву Тела и Крви Христове. Са тим циљем је и установљено у Православној Цркви помињање умрлих, које се увек савршавало - још од времена апостолских. То је видно и из прве хришћанске литургије св. ап. Јакова: у њој помињање умрлих чини један од њених главних делова.

Св. апостол Јован говори: "Ако неко види брата својега где греши грехом не к смрти, нека се моли, и Бог даће му живот" (1 Јован. 5, 16).

Св. апостол Павле, у посланици епископу Тимотеју пише: "Молим, дакле, пре свега да се чине молења, молитве, прозбе, благодарења за све људе, за цареве и за све који су у власти, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости, јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом, Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине" (Тим. 2, 1-4).

Св. апостол Јаков говори: "исповедајте једни другима сагрешења, и молите се Богу једни за друге, да оздравите; много може усрдна молитва праведника" (Јак. 5, 16).

Ако значи - треба да се молимо за живе, неопходно је да се молимо и за умрле, јер за Бога нема мртвих: за Бога су сви живи. Сам Господ Исус Христос је рекао: "Бог није Бог мртвих него живих, јер су Њему сви живи" (Лук. 20, 38).

Св. апостол Павле је писао хришћанима: "јер ако живимо - Господу живимо, ако ли умиремо - Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо" (Римљ.14, 8).

Још се у Старом Завету обављала молитва за умрле. Тако, на пример, пророк Варух се молио за умрле, говорећи: "Господе Сведржитељу, Боже Израиља! Услиши молитву умрлих Израиља и синова њихових што сагрешише пред Тобом... Не сети се неправде отаца наших" (Варух. 3, 4-5).

Јуда Макавеј молио се и приносио жртву за умрле војнике (2 Мак.12, 39-45).

Учење о помињању умрлих основано је на Светом Писму, а посебно на Светом Предању.

Беседа о свеопштем васкрсењу мртвих

Истина свеопштег васкрсења мртвих јасно и одређено је откривена у Светом Писму. Она потиче из основних сила нашег бесмртног духа и из поимања о Богу вечном, свемогућем и свеправедном.

Још у Старом Завету, на основу Божанственог Откровења, праведници су имали веру у свеопште васкрсење мртвих (Јов.19, 25, 26; Исаја 26, 19; Језекиљ 37; Данило 12, 2; 2 Мак. 7, 9 и др.).

И уопште, сви старозаветни праведници сматрали су себе дошљацима на земљи и тражили су Отаџбину Небеску (Јевр. 11, 13-20).

Кроз пророка Осију Господ је рекао: "Од власти ада Ја ћу их избавити, од смрти ћy их сачувати: Смрти! где ти је жалац? Аде! где ти је победа? кајање ће бити сакривено од очију мојих" (Ос.13,14).

У Новом Завету, Господ Исус Христос проповеда о васкрсењу мртвих јасно и одрећено: "Заиста, заиста вам кажем: долази час, и већ је настао, када ћe мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживеће... и изићи ћe они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда" (Јован. 5, 25, 29).

Спаситељ потврђује проповед о васкрсењу Тајном Причешћа: "Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни, и Ја ћy га васкрснути у последњи дан" (Јован 6, 54).

Када Спаситељ говори о циљу Свог доласка на земљу, Он указује конкретно на живот вечни: "Јер Бог тако заволе свет да је Сина Свога Једнороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни" (Јован 3, 16-16).

За време пребивања Свога на земљи Спаситељ је васкрсавао мртве и Сам је васкрсао из гроба, поставши, по речи ап. Павла, првенац од мртвих (1 Кор. 5, 20).

Апостоли су ставили истину васкрсења мртвих изнад сваке сумње и доказивали су њену најтешњу везу са васкрсењем Христовим и са свом проповеђу јеванђељском: "А ако се Христос проповеда да је Он васкрсао из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих? А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није васкрсао; а ако Христос није васкрсао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша... И ако се ми у овоме само животу надамо у Христа, јаднији смо од свих људи. Но заиста је Христос васкрсао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли" (1 кор.15, 12-20).

Осим тога, ап. Павле указује на појаве у видљивој природи, које нас убеђују у истину васкрсења. "Али рећи ће неко: како ћe устати мртви? И у каквом ће телу доћи? Безумниче! То што ти сејеш неће оживети ако не умре. И када ти сејеш, не сејеш тело будуће, него голо зрно, било пшенично или неко друго; а Бог му даје тело како xoћe, и свакоме семену своје тело... Тако и васкрсење мртвих: сеје се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; сеје се у безчашћу, устаје у слави; сеје се у немоћи, устаје у сили; сеје се тело душевно, устаје тело духовно" (1 Кор 15, 35-44).

Сам Господ говори: "Ако зрно пшенице, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси" (Јован 12, 24).

Да, диван истински пример даје нам сама видљива природа. Зрно, бачено у земљу гњили, распада се, трули; и, шта? Тиме нестаје? Не, никако! Отуда оно полако изниче, израста клас са новим зрнима, у свему сличним иструлелом. Није ли то чудо, достојно све наше пажње? Није ли то очевидно сведочанство тога, да Премудри Творац у саму смрт полаже почетак живота и да на распадљивости зида ново постојање?

Тако, тајна васкрсења мртвих увек је пред очима нашим. Она се видљиво приказује нама у природи и утврђује нашу веру, и разоткрива наше маловерје.

Али, без обзира на то, у нашем уму може изникнути питање: "како могу васкрснути мртви, када се тела умрлих претварају у прах и нестају"?

Допустимо и то, мада у самој суштини се то не догађа. Како ће васкрснути мртви? Исто тако, како су почели живети сада.

Ако је Свемогући Бог нама једном дао биће, направивши нас од земље, то очигледно, може га узети од земље и други пут и оживотворити га. Ако је Бог цели свет створио из неустројене, Њим створене материје, из ничега, зар не може створити изнова наша тела из земље, и направити их истим тим телима у истом, само обновљеном виду?

Господ је сликовито показао пророку тајну нашег васкрсења из мртвих. Њему је дато виђење поља, посејаног сувим костима људским. Из тих костију, по Божијој речи, коју је изрекао Син човечији, образовали су се састави људски, и може бити, истим тим начином, какво је било и првобитно стварање човека, потом их је оживотворио Дух. - По речи Господњој, изреченој пророком, у почетку се десило покретање костију, почеле су се сједињавати кости једне са другима, свака на своје место; затим су се повезале жилама, обукле плотју и покриле кожом; на крају, по другом истом таквом гласу Божијем, који је изговорио Син човечији, ушао је у њих дух живота - и сви су оживели, стали на своје ноге, и сачинили велико мноштво народа (Језек. 37, 1-10). Hеће ли управо тако изгледати и будуће васкрсење мртвих? Чудна су заиста дела Божија! Дивна је света вера коју му исповедамо!

Тако, праведном одлуком Божијом, и нашем пролазном телу, као семену, суђено је испочетка умрети и иструлити, а затим опет васкрснути. Места, на којима се покопавају мртви, су њиве, у које се руком смрти сеју наша тела, као семена. Земља - мајка наша - је дом, где се усред труљења сахрањује (сохранјат - то је реч старословенска и значи сачувати) наше нетреулежно. "Сеје се тело душевно, устаје тело духовно".

Није због тога осудио Бог нас на смрт, да би уништио Своје саздање, већ зато да га преобрази, учини способним за будући нетрулежни живот.

Остаје нама, људима, да се са страхопоштовањем покоравамо премудрим судбама Божијим, да са вером примамо Божанствено откровење о последњој нашој судбини, и са хришћанском надом да очекујемо васкрсење мртвих и живот будућег века.

(Састављено по књизи: "Уроки и примеры Христианской Веры"

и др. књ. прот. григорија Дљаченка).