Св. Црква учи - под образом Божијим, треба разумети од Бога човеку дароване силе душе: ум, вољу, осећања; а под подобијем Божијим треба разумети способност човекову да управља силама своје душе к уподобљењу Богу - да се усавршава у стремљењу ка истини и добру.

Подробније може се објаснити овако:

ОБРАЗ БОЖИЈИ: налази се у својствима и силама душе. Бог је Дух невидљиви, Који кроз све прониче, све оживљава, а у исто време Он је Биће независно од света; душа човекова, присутна у целом телу и оживљујући тело, иако има извесну зависност од тела, она ипак наставља да постоји и после смрти тела. Бог вечни; душа човекова бесмртна. Бог премудри и свезнајући; душа човекова има силу да познаје садашност, да се сећа прошлости и штавише да понекад предвиђа будућност. Бог преблаги (тј. предобри, премилостиви); и душа човекова способна је да љуби друге и жртвује себе. Бог свемогући, Творац свега постоjећег; душа човекова има силу и способност да мисли, твори, саздаје, устројава итд. Али наравно, постоји безмерна разлика између Бога и сила душе човечије. Силе Божије су безграничне, а силе душе човекове веома ограничене. Бог је Суштество апсолутно слободно; и душа човекова има слободу воље. Због тога човек може да жели, али може и да не жели да буде подобијем Божијим, пошто то зависи од слободног хтења самог човека, од његове слободне воље.

ПОДОБИЈЕ БОЖИЈЕ зависи од усмеравања душевних способности. Оно захтева духовни рад човеков на себи. Ако човек стреми к истини, к добру - к правди Божијој, тада он постаје подобијем Божијим. Ако човек љуби само себе, лаже, свађа се, чини зло, бринући само о земаљским блазима и размишља само о свом телу, и не брине се о души својој, тада такав човек престаје да буде по подобију Божијем (тј. сличан Богу - Оцу својему Небеском), а у свом животу постаје сличан животињама и може се коначно уподобити злом духу-ђаволу.