Воља Божија, заправо, састоји се у томе, да човек слободно, тј. са љубављу стреми ка Богу - извору вечног живота и блаженства - и тим самим неизмењиво пребива у општењу са Богом, у блаженству вечног живота. Такви су били Адам и Ева. Према томе у њима је био просветљен разум и "знао је Адам сваку твар по имену", значи њему су били откривени физички закони светоздања и живог света, које ми сада донекле схватамо и схватаћемо у будућности. Али грехопадом својим, људи су нарушили у себи хармонију - јединство духа, душе и тела  - растројили су своју природу. Није остало јединства циља, стремљења и воље.

Неосновано неки желе да виде смисао грехопада алегорично, тј. да се грехопад састојао у физичкој љубави између Адама и Еве, заборављајући при том, да им је сам Господ заповедио: "плодите се и множите се..." Мојсије јасно сведочи, да је "Ева сагрешила сама раније, а не заједно са мужем" - говори Митрополит Филарет. "Како је могао ово написати Мојсије, ако је хтео да напише алегорију, коју неки овде желе да нађу?".

Суштина грехопада састојала се у томе, да су прародитељи, подавши се искушењу, престали да гледају на забрањени плод, као на предмет заповести Божије, а почели су га посматрати с помишљу односа према себи - ка својој чулности и свом срцу, свом разуму (Књ. Проп. 7, 29), са одступањем од јединства истине Божије у многобројности сопствених помисли, сопствених жеља, не усредсређујући се на вољу Божију, тј. са одступањем у похоту. Похота, зачевши грех, рађа стварни грех (Јак. 1, 14-15). Ева, искушана ђаволом, увидела је у забрањеном дрвету не то, што оно јесте, него то, што она сама жели, по јасном облику похоте (1 Јов. 2, 16; Пост. 3, 6). Какве су се похоте откриле у души Евиној пре пробања забрањеног плода? "И увиде жена, да је дрво добро за јело", тј. она је предпоставила неки посебни, необично пријатни укус плода забрањеног - то је похота плоти (тела). "И да је оно пријатно за око", тј. жени се учинио лепшим од свих осталих дивни забрањени плод - то је похота очију, или страст ка наслађивању. "И жудно је, зато што даје знање", тј. жени се прохтело да сазна од тог вишега и божанственог знања, које јој је обећао искушатељ - то је гордост свакидашња (надменост живљења).

Први грех рађа се у чулности - стремљењем ка пријатним осећајима - к раскоши.

Други у срцу - жељом за наслађивањем без расуђивања.

И трећи у разуму - маштањем разметљивог многознања, и следствено томе, тежњом да се проникне у све силе човечије природе.

Растројство природе човекове и састоји се у томе, да је грех одбио или отргнуо душу од духа, и душа је, због тога, почела да има наклоност ка телу, к плоти и да се ослања на њега, а тело, изгубивши ту узвишену силу душе, пошто је и само саздано из "хаоса", почело је имати наклоност ка чулности, ка "хаосу", ка смрти. Зато резулатат греха јесу болести, разарање и смрт. Ум човечији се помрачио, воља је ослабила, чувство се унаказило, изникле су противуречности, и душа човекова изгубила је циљано стремљење к Богу.

На тај начин, преступивши границу, постављену заповешћу Божијом, човек је уклонио своју душу од Бога, истинитог свеопштег циља и пуноће, стварајући за њу (душу) лажни циљ у њеној самоћи, заробивши је у таму чулности, у грубости материје. Ум воља и деловање човека одвратили су се, уклонили се, пали од Бога ка материји, од небеског ка земном, од невидљивог ка видљивом (Пост. 3, 6). Обманут прелешћивањем искушитељевим човек се добровољно "придружио животињама неразумним и постао им сличан" (Пс. 48, 13)

Растројство човекове природе првородним грехом, отргнутост душе од духа у човеку, која и сада има наклоност ка чулности, к похоти, јасно су изражени у речима Ап. Павла: "Доброга, које хоћу, не чиним, а зло, које нећу, чиним. А кад чиним то, што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени" (Римљ. 7, 19-20). Човек постојано има у себи "грижу савест", спознајући своју греховност, преступништво. Другим речима: повређену и растројену грехом природу своју, човек својим сопственим силама, без посредовања или помоћи Божије, установити не може. Због тога је било потребно силажење или долазак Самог Бога на земљу - оваплоћење Сина Божијег (примање тела на Себе) - за поновно стварање пале и покварене природе човекове, за спасење човека од погибељи и вечне смрти.