Када говоримо да се човек састоји од душе и тела, тада ми тиме изражавамо, да се човек састоји не само из једне мртве твари - материје, већ из оног вишег начела, које ту материју оживотворава, чини је живом. У ствари, човек је троделан и састоји се од тела, душе и духа. Ап. Павле каже: "Реч Божија је жива и делотворна и оштрија од сваког двосеклог мача, и продире све до раздељења душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца" (Јевр. 4, 12).

1. ТЕЛО. Тело човеково саздано је Богом "из праха земнога" (Пост. 2, 7) и зато оно земљи и припада: "земља си и у земљу ћеш отићи" (Пост. 3, 19), речено је првом човеку после његовог грехопада. Својим телесним животом човек се ничим не разликује од осталих живих створења - животиња и он се састоји од удовољавања потребама тела. Потребе тела су различите, али у суштини своде се на удовољење два основна инстинкта: 1) инстинкт самоодржања и 2) инстинкт продужења врсте.

Оба ова инстинкта су унесена Творцем у телесну природу сваког живог створења, са потпуно јасним и разумним циљем - да то живо створење не погине и да се не уништи без трага.

Ради општења са спољашњим светом тело човеково је направљено са пет чулних органа: видом, слухом, мирисом, укусом, додиром, без којих би човек био потпуно беспомоћан у овом свету. Цео тај апарат човековог тела је необично сложен и премудро устројен, али сам по себи он би био само мртва машина без покрета, када њега не би оживотворавала душа.

2. ДУША. Душа је дата од Бога, као оживотворавајући принцип, због тога, да би управљала телом. Другачије речено, душа је животна сила човекова и сваког живог створења; научници је тако и називају: витална (животна) сила.

Душу имају и животиње, но њу је заједно са телом створила земља. "И рече Бог: нека створи вода душе живе... рибе, гмизавце. И рече Бог: нека створи земља душе живе... стоку, гмизавце, звери... по роду својему: и би тако" (Пост.1, 20-24).

И само је за човека речено, после саздања тела његовог из праха земног, да Господ Бог "дуну у лице његово дух живота, и поста човек душа жива". (Пост. 2, 7). То "надахнуће живота" и јесте највиши принцип у човеку, тј. његов дух, којим се он безмерно уздиже над свим другим живим створењима. Зато, премда је душа човекова у много чему слична са душом животиња, она у највећој мери неупоредиво надмашује душу животиња, захваљујући њеној сједињености са духом, који је од Бога. Душа човекова појављује се као свезујућа карика између тела и духа, представљајући, нешто као мост од тела ка духу.

Сва дејства, или танани покрети душе тако су разнолики и сложени, и тако се преплићу једни са другима, тако су муњевито окретни и често тешко ухватљиви, да их због бољег разликовања разумљиво делимо на три вида, три категорије: мисли, осећања и жеље. Ти покрети душе предмет су изучавања науке, коју зовемо "психологија".

1. Орган тела, помоћу ког душа остварује своју мислену делатност, је мозак.

2. Централним органом oceћaja сматрамо срце. Оно представља мерило тога што нам је пријатно или непријатно. Срце се природно сматра као неки центар живота човековог, центар, у ком се чува све што улази у душу споља, и из ког исходи све што се испољава душом према споља.

3. Жељама човековим руководи воља, која нема свој материјални орган у нашем телу, а оруђе за испуњење њених планова су наши удови, који се доводе у покрет уз помоћ мишића и нерава.

Резулати деловања нашег ума и осећаjа, рођени у срцу, врше ово или оно деловање на вољу, и наше тело производи ово или оно дејство или покрет.

На тај начин, душа и тело су тесно повезани једно са другим. Тело, помоћу органа спољних осећаjа, даје ове или оне утиске души, а душа, у зависности од тога, овако или онако управља телом, руководи његовом активношћу. Будући да постоји таква свеза душе са телом, тај живот неретко називају општим термином: "живот душевно-телесни". Па ипак, потребно је разликовати: живот телесни, као удовољење потребама тела, и живот душевни, као удовољење потребама душе.

У чему се састоји живот телесни ми смо већ говорили. Он се састоји у томе да се задовоље два главна инстинкта: инстинкт самоодржања и инстинкт продужења врсте.

Живот духовни састоји се из удовољавања потребама ума, осећаjа и воље: душа xоће да стиче знања и да испитује ове или оне осећаjе.

3. ДУХ. Али живот човеков се не исцрпљује удовољавањем само многобројних потреба тела и душе.

Тело и душа - то још увек није сав човек, истину говорећи - то није потпуни човек. Изнад тела и душе стоји и нешто више, а то је дух, који често иступа у улози судије и душе и тела, и даје свему оцену са посебне, више тачке посматрања. "Дух", говори Епископ Теофан Затворник, "као сила што је од Бога настала, познаје Бога, тражи Бога, и у Њему Једином налази спокој. Неким духовним тајанственим чулом потврђује се у свом исхођењу од Бога, он осећа Своју пуну зависност од Њега и спознаје своју обавезност да на сваки начин угађа Њему и живи само за Њега и Њим". Ово је то, о чему је говорио блажени Августин: "Ти, Боже, саздао си нас са стремљењем ка Теби, и беспокојно је наше срце, ако се не успокоји у Теби".

Дух се у човеку испољава у три вида: 1) страх Божији, 2) савест и 3) жеђ за Богом.

1. "Страх Божији" - то наравно није страх у нашем обичном човечанском поимању те речи: то је страхопоштовани и усрдни трепет пред величином Божијом, не раскидиво повезан са неизмерном вером у истину постојања Божијег, у стварно постојање Бога, као нашег Творца, Промислитеља, Спаситеља и Платодавца. Сви народи, на каквом год ступњу развитка се налазили, сви имају веру у Бога. Још је древни писац Цицерон, две хиљаде година пре нашег времена рекао: "нема ни једног народа, толико грубог и дивљег, а да у њему нема вере у Бога, чак ако он и не познаје Његову суштину. Од тада - говори научник Гетингер - откривене су и истражене Америка и Аустралија, и у састав историје ушло је небројено много нових народа, а његова реч увек остаје непоколебива, и можда још више него пре, постала је несумњива и потпуно очевидна. На тај начин, колико протеклих векова историја постоји, толико је и доказа за ту истину.

2. Друго у чему себе пројављује дух у човеку, је савест. Савест указује човеку, шта је добро а шта није, шта је угодно Богу а шта неугодно, шта треба а шта не треба радити. И не само да указује, већ и приморава човека да испуњава указано, при чему за испуњење награђује утехом, а за неиспуњење кажњава грижом. Савест је наш унутарњи судија - чувар закона Божијег. Није без основа то што наш народ назива савест "гласом Божијим" у души човековој.

3. Треће испољавање духа у човеку Епископ Теофан је јасно назвао "жеђ за Богом". И у ствари, нашем духу је по природи својствено да тражи Бога, да му стреми, да се сједињује са Богом, да жуди за Богом. Ничим материјалним и земним наш дух не може се задовољити. Ако неко од нас и овлада неким земним блазима, задобије их, њему се све хоће још више. Та вечна човекова незадовољивост, та свагдашња незадовољност, та жеља која се уистину ничим не може заситити, показује, да у нашем духу постоји стремљење ка нечем вишем, од онога што га у земном животу окружује, ка нечему идеалном. А пошто ништа земно ту жеђ у човеку не може утолити, то је и дух човеков немиран, и не налази себи покоја, док не пронађе пуно задовољство у Богу, у живом општењу, ка Којем дух човечији увек свесно или несвесно стреми.

Такво испољавање духа у човеку, које треба да буде руководећи принцип у животу свакога човека, тј. да се живи у општењу са Богом, по вољи Божијој и да се пребива у љубави Божијој, то значи испуњавати свој задатак на земљи и наследити вечни живот.