Беседа о првом дану стварања

Први чин стварања Божијег било је стварање светлости: "и рече Бог: да буде светлост. И би светлост. И виде Бог светлост, да је добра, и растави Бог светлост од таме. И назва Бог светлост дан, а таму ноћ. И би вече и би јутро: дан један" (1, 3-5)

Може се учинити чудним, како је првог дана стварања могла да се појави светлост и да се смењују дан и ноћ, када још није било сунца и других светила небеских. То је давало повод атеистима XVIII в. (Волтер, енциклопедисти и др.) да се исмевају над Св. Библијом. Али ти несрећни безумници нису ни слутили да ће се то подсмевање из незнања - окренути против њих самих.

Светлост по својој природи је савршено независна од сунца (примери су ватра и електрична струја). Светлост се само после, по вољи Божијој, усредсредила, и то не сва, на светила небеска.

Светлост је последица колебања етра који углавном настаје од сунца, али који може бити произведен и на многе друге начине. Ако се првобитна светлост могла јавити пре сунца и била, као на пример, светлост садашњег поларног сјаја, као резултат сједињења двају супротних електричних токова, тада је очевидно морао постојати и моменат, када је та светлост постајала, достигла највећи блесак и затим се опет смањила и готово престала. И тако, по библијском изразу, постојали су дани и ноћи, могли су бити и вече и јутро, пре него што се јавило сунце, служећи заправо као мерило за одређивање тих делова времена.

Неки тумачи указују, да древнојеврејске речи "ерев" и "вокер" - вече и јутро - означују такође "мешање" и "поредак". Св. Јован Златоуст говори: "крај дана и крај ноћи (Мојсије) је јасно назвао једним даном, да би установио неки поредак и доследност у видљивом (свету), и да не би било никаквог мешања".

Произилази да заувек запамтимо, да у науци не може бити границе познања: што више наука зна, тим више се пред њом открива област непознатог. Зато наука никада не може да каже своју "последњу реч". То се и потврдило већ много пута и још више се потврђује у садашњем времену.

Свега неколико десетина година уназад наука је имала своју "последњу реч". Наука је установила то, што потиче још од филозофске хипотезе древногрчке мисли, наиме: такозвана праоснова материје, која се садржавала у најситнијој мртвој материјалној тачки, апсолутно недељивој (ни под каквим видом). Услед тога и био је одређен научни назив те материјалне тачке, као основне материје, "атом", што и значи на грчком "недељив".

Али најновија научна достигнућа допустила су научницима да испитају и ту тачку материје, која је до сад сматрана за "мртву" тачку материје.

При свој својој сићушности атом се није показао као најситнија материја, већ представља цео "планетарни систем" у минијатури. Унутар свакога атома налази се његово "срце" или "сунце" - атомско језгро. Атомско "сунце" - језгро или једро, окружено је "планетама" - електронима. Планете - електрони се окрећу око свог "сунца" са чудовишном брзином - 1.000 билиона обртаја у секунди. Свако атомско језгро - "сунце" је наелектрисано позитивним наелектрисањем. Атомске "планете" - електрони наелектрисани су негативно. Услед тога атомско језгро привлачи ка себи електроне и држи их на путањама окретања по законима окретања планета око сунца у пространству васељене. При томе свет који нас окружује има толико различитих видова атомских "планетарних система", колико постоји атома (тј. 96), сагласно таблици елемената Мендељејева.

И даље, савремена електронска физика установила је, да атомска језгра, без обзира на њихову тешко замисливу сићушност, имају такође саставна тела. Атомска језгра састоје се из такозваних протона и неутрона, сједињених међу собом у одређеним везама и бројевима. Каква их то непозната сила сједињује и повезује!?

Тако се откриће науке о структури атома претвара у откриће савршенства стварања света Премудрим Творцем, и у корену, савршено мења знања о материји. Таква материја, како је разумеју материјалисти, не постоји.

Савремена наука је установила, да првобитна основа материје јесте енергија, а првобитни вид енергије јесте светлосна енергија. Сада постаје јасно, зашто је у почетку стварања материје Бог створио светлост.

На тај начин, први редови Библије, за наше поколење, јесу најлепше сведочанство Богонадахнутости Свете Библије. Јер како је могао знати Мојсије, да је стварање света требало почети са светлошћу, када је наука то усвојила тек у нашем ХХ веку ?

Тако је писац стварања - Мојсије, по Божанственом Откровењу, открио тајну стварања твари - материје, невидљиву било ком од људи у тим давним временима.

А откриће атомске енергије, "живота атома", у наше време јесте само нови доказ Божанствене истине!

"Дивна су дела Твоја, Господе, све си премудрошћу својом створио!"

У другом "дану" света, Бог је створио свод (утврду) - то непрегледно пространство, које се простире над нама и окружује земљу, тојест небо које ми видимо.