До тада, Срби су били незнабожачки народ. Главни идоли били су сунце (сварог, код Руса дажбог) и гром са муњом (перун). Осим њих поштовано је још много нижих идола, покровитеља, дома, воде, шуме... У животу наших словенских предака незнабожаца, било је пуно сујеверја, лажних схватања, сурових обичаја, а било је чак да су вршена и људска жртвоприношења идолима.

Али мудри хришћански просветитељи, приметивши да је код Срба посебно јак култ кућног бога (радигост) нашли су начин да Срби прихвате истиниту веру. Др. Душан Кашић у својој књизи "Поглед у прошлост српске цркве" то описује овако: "Сматра се, да су Срби, у паганско време поштовали и прослављали, поред више божанских бића, и нарочито надприродно биће као заштитника своје породице, свога дома и њиховог напретка. Приликом преласка у хришћанство заменили су они ово биће одређеним хришћанским светцем. Пошто је, дакле, почетак српске "славе" везан за крштавање, добио је одабрани светац, односно њихов празник, назив "крсне" славе или "крсног" имена".

Српска слава је наше обележје и њу не срећемо код остале словенске браће.

Прво масовније крштење Срба било у време византијског цара Ираклија (610-641).

Хришћански духовни просветитељи, света браћа Кирило и Методије - Равноапостолни, дошли су међу Србе са Истока, из Цариграда и Солуна. Крштење Срба се десило упоредо са стварањем и њихове прве државе (кнеза Мутимир, око 891. године). Цариградски патријарх у то време био је Фотије, по чијем су благослову Кирило и Методије и њихови ученици вршили коначну христијанизацију Јужних Словена. Зато се Фотије с правом сматра кумом свих словенских народа. Тада је, претила велика опасност да сви новокрштени јужнословенски народи: Срби, Бугари, Хрвати (са последњима је то успело) буду стављени под римски (папски) духовни утицај.

Оно што је било пресудно у крштењу Срба и свих Словена, јесте настанак словенског писма, азбуке, односно глагољице и ћирилице, половином 9 века. Постанак писмености код Словена чврсто је везан за примање хришћанства на народном језику. Тај језик је леп и једноставан - био је разумљив народу. С правом се каже да су прве речи које су уопште написане на словенском језику и писму биле управо речи из Светог писма : "В начале бје Слово, и Слово бје к Богу, и Бог бје Слово... всја тјем биша и без него ничтоже бист, јеже бист..."

На словенски језик је одмах са грчког језика преведено Свето Писмо, као и неопходне богослужебне књиге.

Крајем 12. века Стефан Немања (1169-1196) успео је да у једну државу уједини већину тадашњих српских земаља. Он се определио за византијско-православни духовни утицај. Стефан Немања је био веома побожан и чврсто опредељен за источно православље, које је већ неколико векова уназад ухватило дубоке корене у његовој земљи и народу. И данас постоје многе његове цркве и манастири као задужбине. Он је подигао и манастир Студеницу, "мајку свих српских цркава". Ту и данас лежи његово свето тело пренето из манастира Хиландара.

Свети Сава Српски

На српско хришћанство, пресудан утицај имао је син Стефана Немање - свети Сава (Растко). Још као дете он је био искрено побожан. Са 16 година, противно жељи родитеља, он је отишао у Свету гору, где се замонашио. Он се од самог почетка усрдно предао монашком животу, и сви на Светој гори су њега веома заволели, поготову што је био из владарске породице. За најмлађим сином, Савом, пошао је ускоро и његов остарели отац Стефан Немања. Он се одрекао владарског престола, и отац и син су подигли српски манастир Хиландар на Светој Гори. Као монах, Симеон је провео остатак живота у монашкој тишини Свете Горе заједно са својим сином Савом.

Свети Сава је око 1208. год., због опасности од крсташких ратова пренео тело светог Симеона из Хиландара у манастир Студеницу. Овај период живота светог Саве у Србији био је најплоднији јер је он непрекидно путовао по свим србским земљама, проповедао, учио све вери православној, ширио писменост, побожност, градио цркве и манастире, поучавао свештенике, монахе и народне учитеље.

Око четири века након примања хришћанства захваљујући св. Сави србски народ је добио духовну самосталност. Тиме је међународно и међуцрквено потврђено да је наш народ спреман да има сопствену Цркву уређену по угледу на источне православне цркве (Јерусалимску, Александријску, Антиохијску).

Нешто касније, свети Сава је први пут посетио Свету Земљу да би се поклонио у земљи којом је ходио Господ наш Исус Христос. Боравак у манастирима у Светој Земљи, свети Сава је искористио да упозна уређење и живот монаха у њима, и ту праксу пренео је у манастире и цркве у Србији. У Србију се свети Сава вратио са дивним поклонима, које су чиниле иконе, кандила, свештеничке одежде, украси за цркве, књиге, мошти светитеља...

Bраћаjући се 1236 г. преко Бугарске у Србију, са свог другог путовања у Свету Земљу, где је набавио много тога потребног за своју Цркву, он се разболео и умро у Трнову 14 јануара (27 по новом), а сахрањен је у тамошњој цркви. После годину дана његово свето тело је пренесено из Бугарске и погребено у манастиру Милешеви.

Милешевски Бели Ангел