Јулијан је био син брата Константина Великог. Он је, иако у почетку васпитаван у хришћанству, када је постао император, почео да се поклања идолима, прогласио је себе незнабожцем и силно је угњетавао хришћане. Почевши прогон хришћана, Јулијан је одобрио Јудејима да направе јерусалимски храм и дао им је средства за то. Али Господ је заштитио свету веру. По сведочењу не само хришћанских, већ и незнабожачких писаца, земљотрес и пламена клупка која су избијала из земље, приморали су да се обустави обнављање Јерусалимског храма које је замислио Јулијан. Чак је и то камење, које се сачувало у дубини земље, од предходног храма, било избачено на површину, тако да у пуном смислу те речи није остао камен на камену.

Тако, незнабожац Амијан Марцелин, савременик императора Јулијана и његов обожаватељ, пише: "страшна пламена клупка, која су често избијала из темеља, учинила су то место неприступачним, сагоревајући више пута раднике; на тај начин овај подухват је прекинут стихијом, која је упорно одгонила раднике" (књ. 23 гл. 1).

Савременик Јулијанов који се и учио са њим, св. Григорије Богослов, у речи против Јулијана говори, да је у то време на небу стајао блистави крст и одежде посматрача биле су означене крстовима.

Многи посматрачи са стране, како пишу о томе историчари, трчали су да посматрају то поприште борбе са тајанственом огњеном стихијом.

Непријатељ хришћанства морао је сам сазнати за своју немоћ, али није се покајао у својој злоби. У битци са персијцима стрела непријатељска је погодила Јулијана. Умирући, он је жалосно узвикнуо: "Ти се победио мене, Галилејанине!" (тако је он звао Господа Исуса Христа).

После смрти Јулијана Одступника, сви наредни императори римске империје старали су се да учврсте хришћанство у целој империји.

Али од седмог века почињу нова страдања хришћана на истоку. У 614 години персијски цар Хозрој овладао је Јерусалимом, предао Јудејима на одмазду деведесет хиљада хришћана, патријарха Захарију са многим другим хришћанима је одвео у плен, запалио храм Васкрсења, отео је драгоцености из храма и однео у Персију Крст Христов. Кроз 14 година, 628 г. грчки император Ираклије победио је Персијце, вратио све заробљене хришћане, на челу са патријархом Захаријом, и св. Крст је био уз почасти враћен у Јерусалим.

Радујући се и захваљујући се Богу, император Ираклије пожелео је да сам понесе Крст у Јерусалим. Али на Голготи невидљива сила је зауставила Крст, и цар је остао без снаге да га понесе. Тада је патријарх Захарија објаснио цару, да је Син Божији - Цар Небески - носио Крст на Голготу у смирењу и понижењу. Император је смирено послушао патријарха, скинуо је са себе царске одежде и бос је унео св. Крст у храм на Голготи, где је патријарх поново уздигао Крст над народом.

Ускоро после тог великог догађаја, јавио се у Аравији лажни пророк Мухамед. Страдајући од детињства од епилепсије (нервних напада) и од халуцинација (варљивих виђења), он је сам поверовао у своје призвање да направи нову религију, и када је имао 40 година почео да проповеда. У 632 години са Својим следбеницима он је освојио Меку (у Арабији, место рођења Мухамедовог) и утврдио је своју веру. Затим су његови следбеници силом оружја освојили Египат, Сирију, Палестину и сам Јерусалим. Постепено се мухамеданство (учење Мухамедово) ширило све више и више, а Грчка империја све је више и више слабила. Коначно, половином XV века (1454 г) за време императора Константина Палеолога, Турци су освојили и сам Цариград (Константинопољ).