Поговор

У наша времена, оскудице вере, ближи се напад тамних сила зла, које се боре против правде Божије. И нама - верујућима, посебно је важно да разумемо, да нико други, као монаси, постници и молитвеници - није на првој линији, борац против сила зла. Јер сам Господ је рекао: "А овај се род (сатански) изгони само молитвом и постом (Мат. 17, 21). Њих - те подвижнике Христове, ми смо дужни да љубимо и дужни смо да им на сваки начин помажемо, молећи од њих помоћи духовне.

А и ми сами, знајући велику силу молитве и поста, дужни смо да свакодневно савршавамо молитву и да по мери наших могућности постимо, да би обуздали страсти, укрепили душу у добрим и светим намерама и да би изградили у себи духовну силу, да се уз помоћ Божију одупремо подвалама ђаволским.

И тако, речено речима московског светитеља митрополита Филарета: "Не обмањујмо себе привлачним изгледом, који има обично светско поштење: не бити непријатељ вере, не чинити нечувене неправде, указивати понекад добра дела, избегавати опасне прекомерности, укратко: испуњавати само неопходне и спољашње обевезе човека и члана заједнице, значи само споља кречити свој гроб (Мат. 23, 27), који је међутим изнутра пун костију мртвих..."

"Колико мудраца светских су мучили себе и друге истраживањима о блаженом животу" - говори исти тај светитељ. "Кога су они учинили блаженим? Њихово учење, коначно, није за дечије схватање и потребе: јер њихово лично схватање никада коначно не излази из борбе са неспоразумима: њихово сопствено деловање се не сећа њиховог учења - они сами не испуњавају своје учење. То је ништавност важности човекове. А супротно од тога - ево величине простоте Божије: Бог је изрекао малобројне, просте заповести и кроз њих је предао учење живота, које је и за мудре дубоко - значајно, и деци је доступно и оне који не знају просвећуjе, и просвећене руководи, и душе човечије очишћује, и заједнице људске чува, и пролазни живот благоустројава, и за вечни живот васпитава". Али при томе никако не заборавимо, да ће само тада заповести Божије за нас бити делотворне и спасоносне, ако у срцу нашем буду царствовали света љубав Христова према Богу и ближњему. О томе је рекао сам Господ: "на те две заповести - на љубави према Богу и према ближњему, утврђује се сав закон и пророци", тј. озбиљан и истинит живот.

Јер "може се знати истина вере самим умом и памећу", говори архиепископ Инокентије - "али, како је сиромашно, безживотно и бесплодно то познање! Може се знати истина вере самом делатношћу, обраћаjући је у правила живота; али и то познање, мада је неупоредиво више од првога и неопходно за савршенство - хладно је, суво, и уместо радости, утехе, често ствара духа радиности у страховању (Римљ. 8, 15). Само учешће облагодаћеног срца чини ропство благим и бреме заповести лаким (Мат. 11, 30); само живо осећање небеског и божанственог у души орођава човека са небом и даје му да окуси силе долазећег века (Јевр. 6, 5); само света љубав ствара више или мање, тесан и стваран савез човека са Богом и Христом, а затим и живу веру и живу наду".

Такву живу веру и живу наду, тј. озбиљан истински живот, ми можемо имати, ако се будемо налазили у Св. Саборној, Апостолској Православној Цркви Христовој и живели животом Цркве, која је Савез Љубави, и у којој неизмењиво, по обећању Божијем, пребива Дух Свети, предајући нам Своје благодатне дарове у Тајнама Цркве, за наше укрепљење на путу спасења.

Имајући такво непроцењиво скровиште - Свету Православну Цркву - ми са пуном свешћу о тој великој радости присаједињујемо свој глас гласу, свима нама драгог о. Јована Кронштатског, кога се увек сећамо, и који је посведочио истину својих речи многобројним чудима, како приликом живота, тако и после смрти. Он говори: "О, Цркво Божија, Света Саборна, Апостолска! Колико си ти величанствена, премудра, права и спаситељна!... Слава Цркви Православној! Слава Христу Богу - најсветијој Глави, јединој Глави Цркве Божије на земљи".