Заповести блаженстава, које нам је дао Спаситељ, нипошто не нарушавају заповести закона. Напротив, те заповести се узајамно надопуњују.

Десет заповести закона ограничавају се тиме, да забрањују да се чини оно, што је греховно. Заповести блаженстава уче нас томе, како ми можемо да достигнемо хришћанско савршенство или светост.

Десет заповести биле су дате у старозаветна времена, да би се дивљи и груби људи уздржавали од зла. Заповести блаженстава дате су хришћанима, да би им показале, каква душевна расположења су они дужни да имају, да би се све више и више приближавали к Богу и стицали светост, а заједно са тим и блаженство, тојест највиши степен среће.

Светост, рођена од близине Божије, је највише блаженство, највиша срећа, коју човек само може да пожели.

Старозаветни закон је закон строге правде, а новозаветни закон Христов је закон Божанствене љубави и благодати, чиме се само и даје људима сила да у пуноћи чувају закон Божији и приближе се к савршенству.

Исус Христос, призивајући нас у вечно Царство Божије, указује путеве к њему, кроз испуњење Његовох заповести, за чије испуњење Он обећава, као Цар неба и земље, вечно блаженство у будућем вечном животу.

Исус Христос говори:

1. Блаженни нишчии духом, јако тех јест царствије њебесное.

2. Блаженни плачушчии, јако тии утјешатсја.

3. Блаженни кротции, јако тии наследјат земљу.

4.Блаженни алчушчии и жаждушчии правди, јако тии наситјатсја.

5. Блаженни милостивии, јако тии помиловани будут.

6. Блаженни чистии сердцем, јако тии Бога узрјат.

7. Блаженни миротворци, јако тии синове Божии нарекутсја.

8. Блаженни изгнани правди ради, јако тех јест царствије њебесное.

9. Блаженни јесте, јегда поносјат вам, и ижденут, и рекут всјак зол глагол на ви лжушче, Мене ради. Радуитесја и веселитесја, јако мзда ваша многа на небесјех.

У свакој од тих изрека или поука Господњих треба раздвојити, са једне стране, поуку, или заповест, а са друге, ублажења, или обећане награде.

За испуњење заповести блаженстава неопходно је: општење са Богом - молитва, унутарња и спољашња; борба са греховним наклоностима - пост, уздржање итд.

О првој заповести блаженства

Блаженни - блажени, тј. у вишем степену срећни и угодни Богу; нишчии духом - смирени, који су свесни свог несавршенства и недостојности пред Богом и никада не мисле да су бољи или светији од других; јако - јер, зато што; тех - њихово.

Сиромаштво (нишчета) духовна је убеђење у то, да су живот наш и сва наша духовна и телесна блага (као живот, здравље, снаге, душевне способности, знања, богатство и сва земаљска блага), дар Творца Бога; без небеске помоћи не могу се стећи ни материјална блага, ни духовна богатства - све је то Божији дар.

Сиромаштво духовно назива се смирењем, а њена врлина (добродјетељ) је смиреномудрије.

Смиреномудрије или смирење је основна хришћанска врлина, јер је она супротна гордости, а од гордости је дошло сво зло у свету. Први међу ангелима постао је ђаво, први људи су сагрешили, а потомци њихови се свађају и непријатељствују међусобно због гордости. "Почетак греха - гордост" (Сир.10,15).

Без смирења немогуће је обраћање к Богу, немогућа је било каква хришћанска врлина.

Смирење нам даје могућност да познамо сами себе, правилно да оценимо своје вредности и недостатке; оно благотворно делује на испуњење наших обавеза према ближњима, побуђује и укрепљује у нама веру у Бога, наду и љубав према Њему, привлачи к нама милосрђе Божије, а такође и расположење људи према нама.

Реч Божија говори: "Жртва Богу је дух скрушен, срце скрушено и смирено, Бог неће презрети" (Пс. 50, 19); "Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат" (Прич. 3, 34). "Научите се од Мене", наставља Спаситељ, "јер Ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим" (Мат. 11, 29).

Сиромаштво телесно, или беда може много да помогне стицању духовног сиромаштва, ако је то сиромаштво, или беда примљена добровољно и безропотно. Али не могу увек "сиромашни телесно" да буду и "сиромашни духом".

И богати могу бити "сиромашни духом", ако схватају, да је видљиво, материјално богатство трулежно и краткотрајно, и да оно не може да замени богатство духовно; ако схватају речи Господње: "Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? или какав ћe откуп дати човек за душу своју?" (Мат.16, 26).

Али хришћанско смирење треба строго разликовати од себичног самоунижавања, које уништава људско достојанство, као на пример, улагивање, ласкање итд.

Треба се, заједно са тиме, строго одвраћати од такозваног "благородног самољубља" или "заштите уврећене части", шкодљивих предубеђења, опасних сујеверја, која су остала код европских народа, као наслеђе од хришћанског непријатеља - римског незнабожтва. Истинити хришћанин дужан је да се јасно одрекне и предрасуда, као што је антихришћански и срамни обичај двобоја или освете.

Као награду сиромашнима духом, тј. смиренима, Господ Исус Христос обећава Царство Небеско, тј. вечно-блажени живот. То учешће у Царству Божијем сиромашни духом почињу да осећаjу још овде, посредством вере и наде у Бога, а коначно и у свој пуноћи они ће га задобити у будућем животу.

О другој заповести блаженства

 Плачушчии - они који плачу и тугују због својих грехова; тии - они.

Плач, о ком се говори у другој заповести блаженства, је пре свега, истинита туга срца, и покајне сузе због грехова које смо починили, због наше кривице пред милосрдним Богом (на пример, плач апостола Петра после одрицања).

"Јер жалост која је по Богу доноси неизмењиво покајање за спасење, а жалост од овога света доноси смрт", говори апостол Павле (2 Кор. 7, 10).

Могу бити духовно благотворни и туга и сузе, изазвани несрећама које су нас стигле, на пример, смрт драгих људи (Сам Христос је заплако приликом смрти Лазареве), само ако су та туга и сузе прожети вером и надом, трпљењем и преданошћу вољи Божијој.

Тим више ка блаженству могу водити туге и сузе, изазване састрадавањем због несреће ближњега, ако су те сузе искрене и праћене делима хришћанског милосрђа к љубави.

Жалошћу овога света се назива туга без наде на Бога, која потиче не од спознаје своје греховности пред Богом, већ од незајажљивости частољубивих, властољубивих и корисних стремљења. Таква туга, кроз униније и очајање, води ка смрти духовној, а некада доводи и до телесне смрти (самоубиство). Пример такве туге - је Јуда Искариотски, који је издао Христа Спаситеља.

Као награду плачућима, Господ обећава, да ће се они утешити - добити опроштај грехова, а кроз то и унутрашње умирење, да ће примити вечну радост, тојест вечно блаженство.

О трећој заповести блаженства

Кротции - кротки, незлобиви; јако - јер, зато што.

Кротост је спокојно стање духа човековог, пуно хришћанске љубави, при ком се човек никада не раздражује и никада не дозвољава себи роптање, не само на Бога, већ ни на људе.

Кротки људи и сами се не раздражују и друге људе не раздражују.

Хришћанска кротост се испољава, највећим делом, у трпељивом подношењу увреда, које други чине, она је својство супротно гневу, злоби, самопреузношењу и осветољубивости.

Кротки човек увек сажаљева онога који га је увредио, због суровости његовог срца; жели му да се поправи; моли се за њега и препушта његова дела суду Божијем, памтећи поуку Апостола: "Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, Моја је освета, Ја ћу вратити, говори Господ" (Римљ.12, 18-19).

Највиши пример кротости за нас је Сам Господ наш, Исус Христос, који се молио на Крсту за Своје непријатеље. Он је и нас учио да се не светимо непријатељима, већ да им чинимо добро. "Научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мат.11, 29).

Кротост покорава најсуровија људска срца, како нас у то уверава опажање над животом човековим, а потврђује то и сва историја гоњења на хришћане.

Хришћанин се може гневити само сам на себе, на своје грехопадове и на искушатеља - ђавола.

Господ обећава кроткима, да ће они наследити земљу. То обећање значи, да ће се кротки људи у току живота силом Божијом сачувати на земљи, без обзира на сва лукавства људска и на најжешћа гоњења, а у будућем животу они ће бити наследници небеске отаџбине, нове земље (2 Петр. 3, 13) са њеним вечним блазима.

О четвртој заповести блаженства

 Алчушчии - који силно желе да једу; жаждушчии - који силно желе да пију; алчушчии и жаждушчии правди - су они који тако силно желе правду, као што гладан жели да једе и жедан да пије.

Алчушчии и жаждушчии - то су људи који, дубоко спознајући своју греховност, тј. кривицу пред Богом, силно желе правде. Старају се да угоде Богу својим праведним животом, тј. животом по Христовом јеванђељском закону, који захтева од хришћанина најсветију праведност у свим њиховим односима према ближњима.

Израз "алчушчии и жаждушчии" показује, да наше стремљење к правди треба да буде тако силно, колико је силна жеља гладнога и жеднога да утоли глад и жеђ. Такво стремљење прекрасно изражава цар Давид: "Као што чезне лане за изворима вода, тако чезне душа моја Теби, Боже! Жедна је душа моја за Богом Живим" (Псал. 41, 2-3).

Алчушчим и жаждушчим правде Господ обећава, да ће се они наситити. Овде се подразумева насићење духовно, које се састоји, у унутарњем, душевном миру, у спокојству савести, у оправдању и помиловању. То насићење у овом животу, на земљи, бива само делимично. Али алчушчим и жаждушчим правде, више него осталима, Господ открива тајне Царства Свога, и њихово срце у том миру се наслађује познањем Божијих истина откривених у Јеванђељу, тј. нашег православно -хришћанског учења.

А пуно насићење, тј. пуно задовољење светих стремљења човековог духа (а одатле и највишу радост, блаженство) они добијају у будућем, вечном, блаженом животу са Богом; како и говори Псалмопојац, цар Давид: "Наситићу се када угледам славу Твоју" (Пс. 16, 15).

О петој заповести блаженства

Јако - јер, јер ће; тии -такви људи, они.

Милостиви или милосрдни људи су они који су састрадални са другима, свим срцем сажаљевају оне људе који су доспели у сиромаштво или несрећу, и старају се да им помогну добрим делима.

Дела милости могу бити материјална (телесна) и духовна.

Дела милости материјалне (телесне) су:

1.Гладног  нахранити.

2. Жедног напојити.

3. Нагог, или сиромашног у одећи - оденути.

4.Затвореног у тамници - посетити.

5. Болесног посетити и помоћи у његовом оздрављењу или у хришћанској припреми за смрт.

6. Путника примити у дом и дати му одмор.

7. Сахранити умрле бескућнике.

Дела милости духовне:

1. Речју и примером "обратити грешника са лажног пута" (Јак. 5, 20).

2. Неуког (који не зна) научити истини и добру.

3. Подати ближњем добар и благовремен савет у жалости и опасности.

4. Утешити жалосног.

5. Не враћати зло за зло.

6. Од свег срца опраштати увреде.

7. Молити се за све Богу.

 Милостивима Господ обећава као награду, да ће они сами бити помиловани; тј. на будућем суду Христовом њима ће бити јављена посебна милост праведног Судије: они ће бити избављени од вечне осуде за своје грехе, слично томе, како су они указивали милосрђе другима на земљи (види Јеван. од Мат. 25, 31-46).

О шестој заповести блаженства

Чисти срцем, то су људи који не само да јавно не греше, већ ни не сакривају порочне и нечисте мисли, жеље и осећаје у себи, у срцу свом. Срце таквих људи слободно је од привезаности и пристрасности ка пролазним земним стварима, и уопште слободно од греховних страсти, рођених од саможивости, тј. самољубља и гордости. Људи чисти срцем увек, непрестано помишљају на Бога.

Да би се задобила чистота срца, треба држати постове, заповести Црквене, и увек се клонити преједања, пијанства, неприличних спектакала (манифестација) и весеља, читања непристојних, недоличних књига.

Чистота срца неупоредиво је виша од просте искрености (простодушности). Простодушност се састоји само у искрености и отворености човековој у односима према ближњима, а чистота срца захтева пуну забрану (дављење) порочних мисли и жеља и постојано сећање на Бога и Његов свети закон.

Људима чистим срцем Господ обећава као награду, да ће видети Бога. Овде, на земљи, они ће видети Његово благодатно - тајинство, духовним очима срца. Они могу видети Бога у Његовим пројавама, сликама (образима) и сличностима (подобијима). А у будућем животу они ће видети Бога, "какав Он јесте" (1 Јован. 3, 2). А пошто је посматрање лица Божијег извор највишег блаженства, то обећање виђења, созерцавања Бога, је обећање највишег степена блаженства.

О седмој заповести блаженства

Миротворци - људи, који живе са свима у миру и сагласју и чине мир међу људима; синове Божии - синовима Божијим; нарекутсја - назваће се.

Миротворцима се називају људи, који се и сами труде да живе са свима у миру и сагласју, и труде се да помире и друге људе, који су међусобно у непријатељствима, или у крајњој мери, моле Бога за њихово примирење.

Миротворци се сећаjу речи Спаситеља: "мир вам остављам, мир Мој дајем вам" (Јован.14, 27).

"Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима", говори апостол Павле (Рим.12, 18).

Миротворцима Господ обећава, да ће се они назвати синовима Божијим - да ће бити најблискији Богу, наследници Божији, сунаследници Христу. Миротворци својим подвигом себе уподобљавају Јединородном Сину Божијем Исусу Христу, који је дошао на земљу, да примири људе који су сагрешили са правосуђем Божијим и да установи мир међу људима, уместо непријатељства што владаше међу њима. Зато се миротворцима и обећава благодатно наименовање синова Божијих, тј. деце Божије, а тиме и неизрециво блаженство.

Апостол Павле говори: "А ако смо деца, и наследници смо, наследници Божији а сунаследници Христови, пошто с Њим страдамо, да се с Њим и прославимо. Јер мислим, да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити" (Рим. 8, 17-18).

О осмој заповести блаженства

 Изгнани - прогнани, невољени; правди ради - за правду, за праведан живот; јако - јер, зато што.

Прогнани правде ради, то су они истинито верујући људи, који тако љубе да живе по правди, тојест по закону Божијем, да за чврсто испуњавање својих хришћанских обавеза, за свој праведан и благочестив живот, трпе од нечастивих људи, од непријатеља правде и доброте - гоњења, истеривања, лишавања и сиромаштво, али ничим не издају истину.

Гоњења су неизбежна за хришћане, који живе по правди јеванђељској, јер зли људи мрзе правду (правда открива њихова зла дела) и увек гоне и свакако прогањају оне људе, који чувају истину. Сам Јединородни Син Божији Исус Христос био је распет на крсту од стране мрзитеља правде Божије и свим Својим следбеницима је предсказао: "Ако Мене гонише, и вас ће гонити" (Јован 15, 20). "Сви, који xoћe да живе побожно у Христу Исусу, биће гоњени", говори апостол Павле (2 Тим. 3, 12).

Да би трпељиво подносио гоњења за правду, човеку је неопходно да има: љубав према истини, постојаност и чврстину у врлини, мужество и трљење, веру и увереност у помоћ и покровитељство Божије.

Гоњенима за правду, за њихов исповеднички подвиг, Господ обећава Царство Небеско - пуну величанственост духа, радост и блаженство у насељима небеским у будућем вечном животу (Лук. 22, 28-30).

О деветој заповести блаженства

Блажени - блажени, срећни и угодни Богу; јегда поносјат вам - када вас буду срамотили, тј. ругали вам се; ижденут - буду гонили; рекут всјак зол глагол - кад изговоре сваке зле речи, кад вас буду свакако злословили, клеветали; на ви - на вас; лжушче - клеветали, неправедно буду оптуживали за било шта; Мене ради - због Мене; јако - јер, зато што; мзда - награда; многа - велика.

У последњој, деветој заповести Господ наш Исус Христос назива посебно блаженима оне, који због имена Христовог и за истиниту православну веру у Њега, трпељиво подносе увреде, гоњење, злословљење, клевету, исмевање, сиромаштво и саму смрт.

Такав подвиг назива се мученичким. Изнад подвига мученичког ништа не може бити.

Мужество хришћанских мученика мора се строго одвојити од фанатизма, који је ревност не по разуму, неразумна. Хришћанско мужество мора се такође разликовати од очајем изазване безосећајности и од извештачене равнодушности, са којом неки преступници, по својој крајњој суровости и гордости, одслушају пресуду и иду на казну.

Хришћанско мужество основано је на високим хришћанским врлинама: на вери у Бога, на нади и поуздању у Бога, на љубави према Богу и ближњима, на свецелом послушању и непоколебивој верности Господу Богу.

Као највиши образац мученичког подвига служи нам Сам Христос Спаситељ, а такође и апостоли и безбројно мноштво хришћана, који су са радошћу ишли на мучења за име Христово.

"Зато и ми, имајући око себе толики облак сведока, одбацимо свако бреме и грех који нас лако заводи, и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, гледајући на Начелника и Савршитеља вере Исуса, Који, уместо предстојеће Му радости, претрпи крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране Престола Божијега. Помислите, дакле, на Њега, Који је од грешника поднео такву поругу над Собом, да не изнемогнете и не клону душе ваше", говори апостол (Јевр.12, 1-3).

За подвиг мучеништва Господ обећава велику награду на небесима - највиши степен блаженства у будућем вечном животу. Али и овде, на земљи, Господ прославља многе мученике за њихово чврсто исповедање вере - не трулежношћу тела и чудима.

"Ако вас руже за име Христово, блажени сте, јер Дух славе, Дух Божији почива на вама. Тиме, дакле, они хуле на Њега, а вама (кроз вас) се прославља (Господ).

"Само да нико од вас не пострада, као убица, или лопов, или злочинац, или као онај који се меша у туђе послове; а ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога због такве судбине" (1 Петр. 4, 14-16).

Безброј мученика хришћанских се радовало усред ужасавајућих страдања, како о томе сведоче сачувани истинити описи њихових житија (живота).