4. Распјатаго же за ни при Понтиистјем Пилатје, и страдавша и погребенна.

У четвртом члану Символа Вере говори се о томе, да је Господ Исус Христос за време римског управника у Јудеји, Понтија Пилата, био распет на крсту за нас људе, тојест за наше грехе и због нашег спасења, јер је Он Сам био безгрешан. При томе Он је заиста страдао, умро и био погребен.

Страдао је Спаситељ, наравно, не Божанством, Које не страда, већ човечанством својим; страдао је не за Своје грехе, којих у Њега није било, већ за грехе целог човечанског рода. Телом, после Своје смрти, Он је био погребен у гробу Јосифа Ариматејског, а душом за време до Свог Васкрсења, Он је сишао у ад, и отуда је извео све верујуће у Њега, почев од Адама и Еве.

Адом се назива место удаљено од Бога, лишено светлости и блаженства. Тамо царује Сатана. У односу на душе, реч "ад" означава стање силног јада и мучења.

Господ Исус Христос, као савршени човек и Син Божији, добровољно (јер Он је једном речју могао уништити све непријатеље) је принео Себе на жртву за грехе људи, кроз распеће на крсту. Крсна казна била је најсрамнија, страшна и сурова. Она је била символ све злобе човечије и најјаче утврђење власти ђаволове. Та страшна казна, коју је смислио човек научен од ђавола, уводила је људе ка мржњи, злоби, суровости и смрти. Спаситељ, претрпевши срамотну казну на крсту, умро је, али је и васкрсао. Кроз крст засијао је живот! Христос је уништио главни ослонац ђаволов и претворио је крст у вечну победу над злом и смрћу. Господ је осветио крст Својом пречистом крвљу и искупитељним подвигом љубави. Најтежи преступник, који се каје, неће бити одбачен од Спаситеља. Од тог момента ни страдања ни смрт не могу нас лишити вечног блаженства, ако ми будемо са Христом Спаситељем, већ напротив, то је пут ка вечној слави у Царству Божијем.

Речи у Символу Вере "страдавша и погребенна" изречене су против неких јеретика, који су лажно учили, да се Господ није мучио на крсту, већ да су страдања Његова била само привиђење страдања и смрти.

Речи "при Понтиистјем Пилатје" указују на истинитост историјског догађаја страдања Христових, која су се догодила тачно тада. У часу крсних страдања Спаситеља "настала је тама по свој земљи" (Лук. 23, 44), говори јеванђелист. О тој тами сведоче и незнабожачки списатељи-историчари: римски астроном Флегонт, Фал, Јуније Африкан. Један од њих је ускликнуо: "умро је неки од богова!" Познати философ из Атине, Дионисије Аеропагит, био је у то време у Египту, у граду Галиопољу; посматрајући изненадну таму, он је рекао: "или Творац страда, или се свет руши".

Слава дуготрпљењу Твоме Господе!

Крсту Твоме поклањамo се, Владико, и свето Васкрсење Твоје славимo.

О васкрсењу Исуса Христа говори се у следећем, петом члану Символа Вере.

Беседа о Крсту Христовом

Христос је открио име Бога. То име је - Љyбaв.

Свет је саздан љубављу Божијом.

Од првог свог удаха човек је почео осећати бесконачну љубав Божију према њему.

У томе се, треба сматрати, састојала божанствена трагедија између Бога и Њим први пут сазданог разумног створења. Није могло то створење разумети сво савршенство понуђене љубави. Нужан је био мучни оглед - раскид са Богом, упознавање ужаса, да би човек изнова осетио љубав.

Страха није било у Адаму. Истина, савршена љубав изгони страх. Али, по уверавању светих отаца, страх ипак предходи љубави.

А тај страх не налази се у страху од насиља, већ се рађа од осећања висине Божије, страхом човек као да мери растојање између себе и њега.

Штавише, читајући житија светих, ми опробавамо страх, дишемо ваздухом највиших врхова, на којима сами живети не можемо.

Бог прилази, отапа Собом страх и даје нам блаженство, али имајући у основи страх, ми се са страхопоштовањем односимо према љубави Божијој.

Требало је човеку да на свом животу испита, какав је он у поређењу са својим Творцем. Отргнувши се од Бога и отишавши од Њега, да се осврне и издалека осмотри и осети Свемогућег Творца свог.

Како се Адам отргнуо од Бога?

Све, што је чинио Адам, одговарало је љубави Господа према Њему. Његов живот био је блистање љубави. Али у томе није било његових заслуга. Сав он био је саздан од свог Творца из љубави.

Ми, рођени у греху, и не имајући већ сами стичући љубав, у чему и јесте наш животни задатак, не можемо разумети стање Адамово. Све што ми чинимо по својој вољи је грех (делање ради себе), и само присиљавајући своју вољу на љубав према другоме (жртвујући себе), ми се причешћујемо (прикључујемо) Светлости, почињемо себе да устројавамо по Божијем.

Адам је био сав Божији. Сав он био је светлост. Само у једноме њему је недостајало савршенства: у њему је била могућност да поједе плод познања добра и зла (у томе он је био дужан да присили своју вољу: послушање је љубав), и кроз то да отпадне од Бога и зарони себе у таму.

Без жртве нема љубави. И сва љубав Адамова према Богу држала се, ако је могуће тако рећи, само на једном одрицању од плода. Адам није осетио ни најмању принуду, јер истинита љубав не трпи принуђавање.

Окусивши плод, Адам је тренутно уништио у себи светлост и напунио се тамом, није више имао чиме да љуби. У њему се то изразило у осећању голотиње. Он се сакрио од Оца. Он је изгубио Бога и Бог је изгубио Свога друга, јер, да би као пре љубио Адама, који се одрекао љубави, нужно је било њега поново саздати. Човек је био препуштен самом себи. И на горком огледу своје одвојености од Оног Који га љуби, морао је спознати сву дубину своје несреће, да би потом, када му се поново открије Светлост, он добровољно изабрао ту Светлост а не ону светлост, коју је он добио, захваљујући познању добра и зла. Изнова, добровољно, он би се вратио у свет Љубави из тог свог света, који је он саздавао у току хиљадугодишње отргнутости од Истине - из света са својом лепотом, са својим устројством, са својим идеалима, које је сам он саздао.

Напунивши се тамом и способношћу да разуме добро и зло, човек је стекао могућност да убија себи сличнога. Али, развијајући у себи те "благостечене" квалитете, човек је престао да се задовољава само убиством. То му је било мало - он је почео да убија свог брата још га и мучећи. Али и то се показало недовољним. Он је почео, исмевајући, да убија брата. Али и то све још је било мало.

И ево, измислио је нешто овакво, да он, не убивши, постави брата у беспомоћан положај (да би он својом беспомоћношћу изазивао смех код пролазника), да би брат умирао сам од напада страшног бола.

Ето када се савршено јасно открило људима, ко је Бог, Творац свега видљивог и невидљивог. Ако би Он био громовник, Он би морао уништити цео човечански род за то, што се створење тако злобно подсмејало над мишљу свога Творца. Али Онај Који нас љуби, је поступио потпуно обратно.

Наш небески Отац дао је Сина Свог Јединородног, да Он буде обешен на том дрвету мржње и крајње суровости - ког је изумела злоба људска. И Син, висивши тако, колико је било потребно, да насити злобу својих непријатеља, је умро. Кроз три дана, Отац је васкрснуо Сина и запечатио у срцима људи своје ново дело.

Од тог времена у свету људских представа и схватања наступа пуни преокрет. Крст, који је раније био оруђе страшних мучења, суровог човекоубиства, постаје јединствени истински ослонац човеков. Пут, истина и живот почињу са Крста, без ког спасења нема.

Наступа нова историја човека, у којој нико не може да се изговара незнањем и неразумевањем. Бог је био обешен на Крсту. Не сме бити слепих!

И ако је свет до Христа био свет дивљих, живућих у густој шуми свога не знања, тада свет после Христа, без Крста, постаје свет богоодступника и проклетих, којима ће бити речено у своје време: идите од Мене у огањ, припремљен за ђавола и његове другове. А они, који пођу за Христом, отворено су названи пријатељима Господа.

"Више вас не називам слугама - говори Спаситељ - јер слуга не зна, шта ради господар његов. Него Ја вас назвах пријатељима, јер вам све казах (и испуних) све, што чух од Оца Мојега. Ви сте пријатељи Моји, ако испуните то, што Ја заповедам вама".

Безмерна је љубав Божија према нама, што је засијала са Крста Христовог!

Велик је и неизмеран Крст Христов! Немогуће је схватити ширину и дужину његову, дубину и висину.

Али потрудимо се, колико је то могуће, ипак да замислимо.

"Колико је широк Крст Христов?" - пита један епископ и одговара: "Он је широк, као свет, јер Христос је умро за цео свет, како је написано: "Он је умилостивљење за грехе наше, и не само за наше него и свега света" (1 Јован. 2, 2).

Таква је ширина Крста.

Колико је дугачак Крст Христов? Толико, да се продужава у све векове, док остане на земљи макар и један грешник, којег је могуће спасти, док не исчезне јад, страдања и све оно, што је противно Господу у Божијем свету.

Таква је дужина Крста.

Колико је висок Крст Христов? Толико, колико је небо, као Престол Господњи. Да, он је висок, као највише небо, јер, када је Христос био распет на Крсту, Небо је сишло на земљу, а земља се вазнела до Неба.

Таква је висина Крста.

Колико је дубок Крст Христов? То је велика тајна, и није нам дато да је схватимо, и о њој ми можемо са страхопоштовањем да нагађамо. Ако Крст висином својом достиже до небеса, тада он дубином својом силази до ада, до најдубљег грешника у најдубљем вртлогу, било где да се налази - јер Христос је сишао у ад и проповедао тамо духовима у тамници (1 Петр. 3, 19).

Таква је, дрзнућемо се да се понадамо, дубина Крста Господњег.

Крст Христов почетак је и крај нашег спасења (Јован 3, 16 - 17; 36).

Без Крста ми нисмо хришћани, ми нисмо чланови (член - део тела) Цркве Христове, ми нисмо синови Божији. За Крст се ми рађамо, са Крстом живимо и са Крстом умиремо (Мат. 10, 88; 16, 24; 28, 19; Лук.14, 27; Марк.10, 21;16, 16).

Крст Христов је оклоп или одећа, у коју смо ми дужни да се обучемо (Мат. 20, 22-23; Марко 10, 38-39; Лук. 12, 50) за време нашег земаљског подвиго-положништва (труда), да би се тиме одмах разликовали од сваког неправославног или неверујућег (Апок. 7, 3; Језек. 9, 4).

Крст Христов је хвала за хришћанина и страшна казна за те који се одричу или гнушају Крста Христовог, за оне који одпадају због њега од Цркве Божије и за непријатеље Божије (Гал. 6, 14, 24; 1 Кор.1, 18; Јевр.13, 13; 6, 6; Филип. 3, 18).

Крст Христов је мач духовни, којим се побеђују непријатељи видљиви и невидљиви.

Крст Христов је Божанствено оружје за одгоњење сваког врага и непријатеља (1 Кор.1, 18; Лук.1, 71-74; Мат. 22, 44).

И, на крају, Крст Христов је страшно знамење у дан Страшног и коначног Суда Божијег, за све противнике имена Христовог (антихристе) (Мат.24,30).

(Састављено по књизи " Смирение во Христе ", П. Иванова, журн. "Вечное",

 и "Уроки и примеры Христианской веры"

прот. Гр. Дљаченко).

Беседа о трима промислитељним дејствима Божијим, нама јављеним на нашој грешној земљи

У наше време рационализма свет је преплављен равнодушношћу према вери Христовој. Свуда се утврђују безверје, безбожје, атеизам.

Али за напомену нама верујућима, за утврђење оних који се колебају и за разоткривање атеиста, ми ћемо указати на три историјска догађаја, која поражавају материјалистички свет својим фактима.

Први од њих десио се у данима страдања Спаситеља на крсту, а друга два - у наше дане.

I. Када је Спаситељ страдао на крсту, треперила је сва природа, скрила се светлост сунчева и "тама би по свој земљи", сведочи Свето Јеванђеље. Тај необични догађај је предсказао, пре много векова, пророк Амос: " Дође крај народу мом Израиљу: нећу више опраштати њему"... (Ам. 8, 2); "И у онај дан, говори Господ Бог: учинићу да сунце зађе у подне, и помрачићу земљу за белог дана".., "и учинићу у земљи плач, као за јединцем сином... (Ам. 8, 9-10).

Помрачење сунца за време распећа Исуса Христа, не гледајући на његову необичност, против свих закона природе, (био је пун месец, месец није стојао између земље и сунца), је историјски факт, који су забележили незнабожачки историчари у хроници:

1. Римски историчар и астроном Флегонт саопштава, да је помрачење било тако силно, да су чак биле видљиве и звезде на небу.

2. О помрачењу сведоче научник Јуниј Африкан и грчки историчар Фалос.

3. Чувени филозоф из Атине Дионисије Аеропагит, који је у то време био у Египту, у граду Галиопољу, посматрајући изненадну таму, је рекао: "или творац страда, или се свет руши".

Касније, Дионисије Аеропагит, после проповеди Апостола Павла, примио је хришћанство и био први атински епископ.

II. Други догађај, који поражава материјалистички свет у наше дане, је чудесно појављивање Благодатног Огња на Велику Суботу на Гробу Господњем у Јерусалиму, тј. на месту погребења и славног Васкрсења Господа нашега Исуса Христа. Појава Благодатног Огња понавља се из године у годину, кроз векове, до наших времена. Када се десило прво јављање светог огња, то је тешко установити са тачношћу. Црквени историчари позивају се на писање светих отаца Григирија Ниског и Јована Дамаскина, који помињу догађај и који су и сами били у Јерусалиму. О Благодатном Огњу говоре крстоносци (крсташи), и без изузетка сви ходочасници у току свих ових векова, до данашњег времена, који се и сами лично уверавају у то.

Због тога, што примање Благодатног Огња припада искључиво православном патријарху, неправославни су се трудили и сами да га приме, али потпуно безуспешно, па су католици демонстративно напустили учешће у том благодатном слављу. Мада је и сам папа римски Урбан II, на крсном сабору у Клермону, посведочио о Благодатном Огњу на Гробу Господњем, завршивши речима: "чије срце, колико год оно било окамењено, се неће размекшати таквом појавом".

Треба још указати, да се појава Благодатног Огња на Гробу Господњем налази под строгим и ревносним надзором грађанских власти. Сав огањ у храму се гаси још дан раније, на Велики Петак, под контролом полиције. Само спремање Гроба Господњег темељно осматрају грађанске власти и затим они и улаз у њега - запечаћују. Самог Патријарха свлаче и он остаје само у подраснику; њега целог, од ногу до главе, прегледају и опипавају - нема ли он при себи било шта запаљиво. Тек после тога, скидају печат са улаза у Гроб Господњи, и Патријарха пуштају унутра због примања Благодатног Огња. После неког времена, после усрдне молитве, примивши Благодатни Огањ, Патријарх пали снопове свећа (по 33 свеће у сваком, по броју година земаљског живота Спаситељевог) и предаје га присутнима у храму, и цео храм се озари морем огња. Тај Благодатни Огањ у току 10-15 минута ни мало не пече.

Долазак народа на то славље бива колосалан: Грци, Руси, Јермени, Арапи, Англиканци (Енглези), Американци, Французи, Турци, Jевреји и др.

Тако је величанствено пројављење благодати Божије на нашој грешној земљи за уразумљење и спасење нас грешних.

III. И коначно, трећи догађај - то је Платно-Плаштаница Господа нашег Исуса Христа, сачувано до наших дана, у коју је Он био умотан приликом погребења.

У првим временима док је трајало гоњење на хришћанство, Св.Плаштаницу Христову верујући су чували тајно. А када су гоњења престала, Св. Плаштаницу су чували византијски императори, који је, ревносно је чувајући, дуго времена нису показивали народу.

Али већ у VIII веку св. Јован Дамаскин, у својој "Трећоj одбрамбеној речи против оних што одбацују св. иконе", говори: "Други вид (поклоњења) - када се ми поклањамо материјалним предметима, кроз које и у којима је Бог савршио наше спасење или до доласка Господњег или после Његовог домоустројавања у телу, као на пример: гора Синај, Назарет, Витлејемске јасле, пећина, св. Голгота, крсно дрво, клинови, сунђер, штап, свето и спаситељно копље, одежда, хитон, плаштаница, пелене, св. гроб - источник нашег васкресења, камен гробни, св. гора Сион, затим гора Маслинска, Овчија врата, блажени Гетсимански врт - све то, и слично, поштујем и клањам им се; поштујем и сваки св. храм Божији и свако место на ком се проузноси име Божије - не ради њихове природе, већ због тога што су они сместилиште божанственог деловања, и кроз њих и у њима, благоволео је Бог да саврши наше спасење, јер ја поштујем и поклањам се и ангелима, и људима, и свакој материји, која има учешће у божанственом деловању и служи моме спасењу, ради божанственог деловања. Ја се не поклањам Јудејима, јер они нису учесници божанственог деловања и нису у циљу мог спасења распели Господа славе, Бога мојега, већ пре - покренути завишћу и мржњом према Богу и добротвору".

("Пуна Сабрана дела св. Јована Дамаскина". Том 1. СПб. 1913 г стр. 407).

Из наведених речи св. Јована Дамаскина је видно, да је у његово време Св. Плаштаница Христова већ била предмет поклоњења.

Летописац 4-ог крсташког рата (око 1202 г.) Роберт де Клари сведочи, да су у Влахернском храму Божије Мајке, Плаштаницу износили петком и да се на њој "могао јасно видети Лик Господњи". А када су 1204 г. крсташи разорили Византију, плаштаница је "исчезла тако, да нико није знао, шта се са њом догодило" - пише исти летописац.

Сада постаје јасно, да су Св. Плаштаницу крсташи донели у Европу. Дуго времена она је чувана у Француској, као приватна својина. Од XV века, св. Плаштаница постала је власништво кнежева Савојских, а крајем XVII века они су је преместили у Италију, у град Торино, где се она налази до данас у једној капелици, у стакленом ковчегу.

Плаштаница представља танко ланено платно дужине 4 метра и 36 сантиметара и ширине 1 метар и 10 сантиметара. На њеној, од времена пожутелој површини, су мрке и црвено-пурпурне мрље, које чине својим распоредом, форму човечијег тела, спреда и од страга.

У XVIII веку, када људи још нису знали за фотографију, историчари Боле и Флери посумњали су у оригиналност св. Плаштанице Спаситељеве. На основу њиховог сведочења, римски папа је решио да објави св. Плаштаницу репродукцијом оригинала. То је био крајњи резултат испитивања примитивним путем.

У 1898 години, 1-ог маја, са допуштењем италијанског краља Умберта, у време изложбе религиозне уметности у граду Торину, св. Плаштаницу је фотографисао специјалиста М. Пиа. Фотографија је открила савршено необична својства Плаштанице. Тамне мрље на Плаштаници показале су се као светле на фотографској плочи, тј. Плаштаница се показала као негатив, а фотографска плоча - као позитив прекрасног лица, без обзира на сакаћења. Изображење његово потпуно је реално, и слично савршенство не познаје искуство средњих векова.

После фотографисања св. Плаштанице, за њу се заинтересовао научни свет; надаље она је постала предмет темељног научног испитивања на Сорбони и високих специјалиста који су позвани на њу (Сорбону).

Са европским скептицизмом, тако својственим двадесетом веку, према предметима "нереалним", Плаштаницу су испитивали истакнути физичари, хемичари, археолози, анатоми, скулптори, живописци, историчари, специјалисти за фотографију, цртачи и правници. После напорних испитивачких радова, у току неколико година, 1900 године издата је брошура о Плаштаници коју је сачинио лауреат француске Академије Наука, Артур Лот. Чувени физичар Шеваље за своје испитивање награђен је златном медаљом. У свом излагању 15-ог новембра 1901 године председник француске Академије Наука признао је Плаштаницу за оригинал, тј. за оригинално платно, које је покривало Свето Тело Господа нашега Исуса Христа.

Али већ у априлу 1902 године, научник И. Делаж изнова је поставио пред Академију питање о Плаштаници, у равни чисто-научној. Академија му је дала одговор, који је поново потврдио мишљење Академије, о оригиналности Плаштанице Христове.

После тога, у 1902 години, у Паризу је изашла књига доктора природних наука, Пола Вињона под називом "Плаштаница Христова".

Последњи пут свету Плаштаницу фотографисао је 1931 године специјалиста-фотограф Г. Хенри. Затим је снимак био јако увеличан и испитиван. Циљ испитивања био је да се установи, коначно, да ли на платну Плаштанице постоји боја или друго вештачко средство, која би могла потврдити неоригиналност негатива Плаштанице, јер је то питање вишеструко покретано од стране противника признања "торинског платна" за оригинал Свете Плаштанице.

Потврђујући предходне огледе, и овај пут је било установљено пуно одсуство било каквих боја на платну и у његовом ткању. Мртва техника фотографије и сада је одиграла коначну одлуку.

Ево података истраживачких радова научног света:

Научни истраживачи египатских гробница г. Гаије и директор музеја материје М. Терме - оба су признали да платно, по његовој тананости и изради, припадају веку Христа Спаситеља, као тип платна, који је употребљаван у то време код Јевреја за погребење умрлих.

Темељно и подробно, испитивање Плаштанице уведено је у протокол на следећи начин:

"Власи су у нереду, невелика брада и бркови. Десно око затворено, лево мало отворено. Изнад леве обрве капља крви. Нос оријенталне (источне) расе. Очи стоје близу једно другом. Носна кост поломљена од ударца са леве стране. Леви образ силно отечен - он је био у додиру са плаштаницом и његов отисак се показао далеко јаче, него десни. Са леве стране чело је над јагодичном кости сломљено и та страна је отечена. Оцртавање уста је изузетно лепо и благородно. Доња усна се савршено реално оцртала. Уста су необично изражајна: врло горка и узвишена. Уста придају целом лицу израз дубоке туге, али туге без гнева. Подбрадак јако оцртан, посебно слева. Сдесна је на њему мрља од крви или дубоке ране. Изображење лица асиметрично. Тај човек је веома много страдао и црте лица, после смрти, неједанако су скраћене. Осим реченог - много трагова од удараца и сакаћења.

Рамена подигнута. Груди имају такву форму, као у људи умирућих од гушења (недавно је медицина утврдила, да су људи, распети на крсту, умирали од гушења). Руке се у горњем делу мало виде, али од лаката - јасно. Лева рука врло природно лежи на десној. На руци ниже подлактице – велика мрња од ране. Јасно су видна четири прста те руке. Бедра (бокови) јасно приметна, и оцртане мускулатуре чисто и јако. Такође видљиве су и ноге. Ране на ногама на истим тим местима, као и на рукама, и истог типа. Јасно се оцртавају позадина главе и леђа. Бедра такође добро оцртана, посебно област карлице. Ноге су видљиве скоро до колена, затим - прекид; видни листови и опет прекид над жилама Ахилеса. Стопала опуштена и јако оцртане пете. Цело тело се оцртало у пропорцијама апсолутно верним, на њему је изражено благородство, оно је идеално лепо".

Негативни снимак горњег дела Плаштанице,

која је покривала од горе тело спаситеља

Истраживачи су поставили питање: да ли је Плаштаница природан отисак тела или је она - производ генијалног фласификатора?

Установљено је следеће: "фалсификатор је могао: а) нацртати тело или б) оцртати са модела или са цртежа.

Нацртати није могао јер:

1) све пропорције су супротне правилима средњевековне уметности: такво савршенство тада није било познато;

2) тело на отиску је више него реално - по своме отиску Плаштаница представља уникат;

3) Плаштаница је негатив; ово објашњавају подробно фотографи специјалисти, темељно је испитавши, при чему је Плаштаница - негатив идеално правилан по тоновима у зависности од растојања, што је проверено многобројним огледима. Нацртати негатив било је немогуће, посебно зато, што још ништа није било познато о фотографији и нису ни помишљали о постојању негатива. Тад је научник Шопен предпоставио, да је изображење било направљено позитивно, али у току времена, под утицајем хемијских трансформација, претворило се у негатив. Али оглед са фотографисањем "Калваријске групе" фресака у храму Асишком, насликаних на неким местима бојама, које од времена тамне, а такође низ других научних података је установио, да нацртати бојама на тако тананом платну, каква је Плаштаница, немогуће је физички;

4) како леђа, тако ни цео предњи део тела, нису могли бити нацртани, јер они су толико симетрични и тако правилно се поклапају, да не остављају сумњу у своје постојање: то је отисак једног предмета, једновремено добијен.

Негативни снимак. Лик Спаситеља

Тада се појавила предпоставка, да је генијални фалсификатор оцртао Плаштаницу. Отисак може бити са цртежа или са предмета. Предмет је могао бити или модел, или тело човека. Тим питањем се бавио др. Ришер, скулптор моделар, познат по радовима из уметничке анатомије. Отисак са цртежа је оспорен, јер такав цртеж нико није могао направити. Остаје модел или тело. Др. Ришер направио је мноштво разних огледа на моделу и на телу. После детаљних напора био је достигнут отисак човековог тела али је он испао далеко несавршенији, у односу на Плаштаницу, мада и сличан њему. Одатле логички закључак: фалсификатор старих и средњих векова не би могао да начини отисак бољи, него Сорбона ХIХ века - са њеном опремом и научним могућностима.

Изображење на Плаштаници је резултат хемијских реакција испарења тела и аромата, којима је била засићена Плаштаница. Та испарења деловала су на платно сагласно законима растојања. То је ван сумње. Чувени физичар Колсон учинио је низ испитивања (детаљно описано у књизи Пола Вињона). Он је доказао, да је захваљујући присуству аромата у платну Плаштанице (алоје и мира, којима су у време Христово помазивали и тело, и пелене пре погребења), као и због тога, што тело под Плаштаницом не само да није било помазано, већ, како доказују обилни трагови крви, чак није било ни умивено (Јосиф Ариматејски није имао времена за то због наступајућег часа Пасхе) тело је имало обилна испарења. Наиме хемијски састав тих испарења, дејствујући на хемијски састав алоје, оксидирао је платно, слично хемијском негативу, што и постоји на Плаштаници.

Остало је још једно питање: чије тело је лежало на датој Плаштаници и њом је било покривено?

Научници, решавајући ово питање, строго су применили законе, на основу којих се установљују историјске личности (идентификација). Ране, чија хемијска пројекција је остала на Плаштаници, носе толико посебан карактер, да то указује у датом случају само на тело Христово.

"Ране су поражавајући реалне у свим својим детаљима: на слепочницама и на челу мрке мрље - згуснуте запекле капи крви. Оне чине форму венца (трнов венац Спаситеља). Капља над левом обрвом нешто продужена: крв је текла из ране, а затим се запекла на кожи. Таква капља увек добија форму малог диска: црвена зрнца очвршћавају на ивицама, а унутар капље остаје "серум", течност, која јаче испарава, и по мери тог процеса површина капље се угиба. То место се и оцртало на Плаштаници са идеалном тачношћу, као светлије. Овде треба приметити, да се никада, нигде, ниједан уметник није досетио да баш тако природно прикаже капљу крви. Капља на Плаштаници је била сува дуго пре смрти, око 12 часова, судећи по боји и форми њеног отиска (бичевање се збило 24 сата пре смрти).

На грудима (на Плаштаници - слева, значи на телу - сдесна) мрља од ране међу ребрима, обима 4,5 сантиметра. К њој ниже, близу је друга мрља, која има изглед сливајуће крви. Она је потекла, када је човек, задобивши рану, био у стојећем положају (вертикално). Ток крви, веома обилан, даје идеално природно оцртање и даје јасан отисак на Плаштаници.

На левој руци рана и велики угрушак крви (десна рука није видљива, на њој је лежала лева). Оба зглоба су тамна, обилно су орошени крвљу од пробојних рана. Крв је текла по рукама у правцу лаката. Клин није био забијен у средину дланова, како се обично приказује, већ више, у центру зглоба, између костију.

Ране на ногама - обе су видљиве. Њихова оцртавања су врло јасна, крв из њих запекла се много пре додира са платном. На једном месту крај крваве мрље је зупчаст, течност се разишла по нитима платна обилније; на том месту мрља је светлија. Та мрља је од сукрвице ("серум"), која је истекла из ране приликом скидања тела: осушена рана била је поремећена (прекинута) ослобођењем од клина.

Дуж целих леђа и карлице распоређене су посебне ране, од бичевања. Оне су једна око друге, свака дужине 3 цм. У центру удара ране су црне, јер су ране тамо биле дубље а крви више. На крајевима мрље су светлије - тамо је била сукрвица, која је текла дуго, јер су се ране раздраживале одеждом и споро су се сушиле. Тим ранама су прекривена цела леђа, крста и ниже. Укупно их је 18. Оне су нанесене посебним бичем, који су употребљавали римљани: "флагрум", који се састојао од неколико конаца, ужади са великим и тешким металним дугмадима на завршетцима.

На десном рамену - широка трака - траг од тешког крста, који је Спаситељ носио на Голготу.

Лице унакажено: поломљена носна кост, отекао леви образ и расечена јагодица. И у исто то време на лицу царствују чистоћа и мир - лице је у непомућеном миру. Тешко је себи представити, јер би то било сувише невероватно, да то није било тело Исуса Христа. Ко је други у историји, при свим описаним околностима и обележјима, могао имати исте такве ране, такође умрети на крсту, у истој епохи, у истом народу, да га нису успели умити и помазати, да је плаштаница била припремљена, да би било ко други имао такво необично-лепо јединствено мирно лице, ко би такође, као Христос био не више од 2-3 дана на плаштаници, јер у противном случају не би било уопште изображења на платну, јер труљење (а не испарења) би уништило јасне мрље и оцртавања на њему".

Из горенаведеног материјала скептика-научника произилази, колико су тачна обавештења о Исусу Христу у Јеванђељу.

После испитивања на Сорбони, римски папа је признао оригиналност Плаштанице Христове. Остаје нам само да безмерно жалимо што та величанствена светиња до ових времена пребива у католичком свету као лично власништво, а не као својина целог хришћанског света.

Поражавајуће је то, што се та велика светиња појавила у наше време - време општег неверја, њихања умова, који се одричу свега светог и духовног. Поражавајуће је такође, што су оригиналност њену преузели да штите и доказују људи мало склони к поштовању, а тим пре к заштити светиња хришћанских; што ти људи не само да нису православно верујући, већ су чак не верујући. У тој околности је поука нашега времена: "Јер ако и распет би (Христос) по слабости, али живи по сили Божијој... Да вера ваша не буде у мудрости људској, него у сили Божијој (2 Кор. 13, 4; 1 Кор. 2, 5).

Плаштаница Христова - то је не само највећа светиња целог хришћанског света, већ и посебно моћан и значајан документ. Сада је он пред нама због тога, да би ми делотворно осетили сву меру страдања за нас Самог Сина Божијег и схватили сав ужас свог пада, у вери и верности, и да би се делотворно приближили ка духовном препороду.

У том знамењу Господ као да изнова јавља Своје речи, изречене неверујућем апостолу Томи: "приђи, и види, и осети; и не буди неверан него веран". (Јован. 20, 26).

(Кратки податци о Плаштаници Христовој узети су из опширног и подробног чланка Вл.Гриненка:

"Св. Плащаница Христова", који је био у својству прилога првом издању нашег уџбеника,

а такође су учињена и невелика додавања из других извора).

О Благодатном Огњу на гробу Господњем

У наше време духовне подивљалости живот људи се ограничава само на земаљске интересе. Према свему земаљском, привременом се односе са много труда, испољава се велик интерес и радозналост према свакаквим "новостима", али савршено није видан интерес, међу савременим људима, према духовном животу, према испољавању Божије благодати (милости) на грешној земљи.

И тако, мало коме је познато, а боље је рећи, скоро никоме непознато, за чудесно јављање Благодатног Огња, који се појављује већ дуги низ векова, из године у годину на Велику Суботу на гробу Господњем, у Јерусалиму, на месту погребења и славног Васкрсења Господа нашега Исуса Христа.

Као подсећање на ту необичну, чудесну појаву ми наводимо истинито сведочанство - извод из писма руске ходочаснице, очевидца појаве Благодатног Огња, две године заредом - Марије Павловне Хрешчатицке.

То писмо је написано о. Николају (Самоукову), јеромонаху Св. Тројицког манастира у Џорданвилу, као одговор на питање које је он поставио.

Лесненски манастир, 30 април 1958 г. Фурке, Француска

Дубокоуважени и драги у Господу оче Николаје, Христос Воскресе!

... ако Господ удостоји, доћи ћу у Новодивјејево, и тада нећу закаснити да дођем у Џорданвил, и лично да Вам испричам све, што Вас интересује, док не одговорим на сва питања која ми Ви поставите.

Сапутница моја, била је инокиња (монахиња) Марија Торскаја. Пут од Елеона до гроба Господњег прешли смо аутобусом. Време је било лепо. Народа је било небројено - хиљаде. Расположење одушевљено. Нације: Грци, Руси, Јермени, Арапи, Енглези, Американци, Французи, Турци и чак и Јевреји, који нелегално припадају арапској страни. Преовлађују, мислим, Грци и Арапи.

У храму народ се понаша, са наше тачке посматрања, застрашујуће, јер они тако вичу, скачу и уопште веома галаме. Али са њихове тачке посматрања - ако они себе не буду тако водили (они се тако моле), тада неће сићи Благодатни Огањ.

Ја сам већ рекла, да се народ избројити не може, ни у храму, ни око храма. Када се појави Патријарх пред Кувуклијом, сав народ потпуно утихне, и до појаве Благодатног Огња - потпуна је тишина.

На почетку иде крстни ход и то око храма са мноштвом хоругви (црквених застава), три пута, и зауставља се (Патријарх - у пуној одећи) пред Кувуклијом. Ту са њега, Патријарха, скидају сву одећу и митру; остаје у подраснику, и турци-каваси, целог од главе до ногу га опипавају - да виде нема ли код њега било шта запаљиво. То се дешава око 1 часа поподне.

Ја мислим, да Патријарх очекује Огањ не више од 5-7 минута. Прошле године, ја и једна руска ходочасница, која је дошла из Америке, смо детаљно виделе (имале смо веома добро, повољно место) како је танким цик-цаком, као муња, блеснула светлост од горе ка доле, и моментално се појавио Огањ на гробу Господњем, где је размештена вата, која се и запалила од тог Огња.

Патријарх пали снопове свећа (по 33 у снопу) и предаје одмах даље кроз посебне отворе - рупе, направљене у зидовима, и у трен ока, од једнога ка другоме, Огањ се распростире по свој огромној цркви - доле и горе. У том моменту сва црква дрхти од отргнутих узвика и радости народа.

Овај Огањ, у току 10-15 минута, уопште не пече. Ја лично сам га стављала (целим снопом запаљеним) по осетљивим местима мог тела и нисам осетила њега уопште. А Елеонски монах, отац Сава, (како се он представио) се умивао, водио је Огањ по целом свом лицу, обраслом брадом и брковима - и ни једна влас се није запалила, није планула.

При толикој маси народа и при таквом мору Огња, ако би то био обичан огањ, неминовно десио би се пожар, а овде, из године у годину, дешава се једно исто, никада не бива ни најмањег наговештаја пожара.

Жене не само да улазе у Олтар, већ их још и проводе кроз Царска Врата, јер у то време је толико велика благодат, да она све очишћује и покрива.

После примања Благодатног Огња, Патријарха, изнемоглог, подижу и носе, јер он својим снагама не може да се креће: очевидно, од великог напрезања на њему се појављују капи зноја, и он потпуно онемоћа, а при том такође кажу, да народ, у екстази, може поцепати са њега сву одежду. Како сам рекла раније, прошле године сам имала веома повољну позицију, изнад, наспрам саме Кувуклије, и ја сам могла да видим веома добро то, што је другима било недоступно, а те године су мене, са инокињом Торском, увели у Олтар, и ту сам веома лепо видела, како су пронели Патријарха право у ризницу, то је било сасвим близу мене.

Да је овај Огањ необичан - у то нема никакве сумње. Несумњиво Ви сте чули о том чуду, то се десило осамстотих година, када неправославни нису хтели да пусте Православне (Патријарха) у храм и у Кувуклију, са циљем да сами овладају Благодатним Огњем и затворили су храм и поставили стражу, да Православни не могу да уђу у храм; и Патријарх са народом стајао је напољу, молио се и плакао.

И у трену, када су неправославни очекивали Огањ на гробу Господњем, напољу, где су стајали Православни, расцепио се уз силан пуцањ камени стуб - и отуда је изашао Благодатни Огањ, који су моментално сви прихватили.

А један турчин, имеђу великих старешина, викнуо је: "Силан је Бог Хришћански, и ја сам хришћанин", и ту су га Турци одмах убили.

Од тада нико више од неправославних није се усудио да посегне за Благодатним Огњем.

Тако тај стуб и сада стоји расцепљен и чађав од огња за поуку свима, и сви, ко год пролази, целивају га.

Можда Вам у журби нисам све написала сасвим разумљиво, али када дођем, све ћу Вам испричати лично, а до тада на овоме ћу завршити.

Молим Ваше свете молитве за мене грешну. Са љубављу у Христу, М. Хрешчатицкаја.

Благодатни Огањ Велике Суботе

 Из писма схимонаха о. Никодима

Руски схимонах о. Никодим са Св. Горе Атонске, посетивши Јерусалим 1958 године, чудесно описује у свом писму то необично славље, које је он посматрао својим очима за време примања Благодатног Огња.

На Велику Суботу, око 12 часова дању, ја грешни схимонах Никодим, имао сам част да идем из Олтара Храма Васкрсења Христовог иза Патријарха, у крсном ходу у кретању око храма, три пута око Свете Капела Кувуклије, и да видим то, што се ретко коме даје да види у Живоносном Гробу.

После трећег проласка око храма, Патријарх (Православни Грчки Јерусалимски) стао је пред закључаним и запечаћеним вратима у Гроб Господњи (ја сам ту стајао са десне стране код свећњака испред Кувуклије, недалеко, на два корака од Патријарха).

Патријарха су овде свлачили до подрасника: са њега су скинули митру, сакос и омофор.

Полиција и власти су прегледали Патријарха, потом су откинули траке са печатима са двери Капеле (Кувуклије), и пустили су Патријарха унутар Капеле. Заједно са православним грчким Патријархом пустили су и јерменског Патријарха (јерменски Патријарх није учествовао у крсном ходу, већ је стојао са својим народом са леве стране Кувуклије).

И још неке су пустили унутар Капеле: то су ти свештенослужитељи, који на знак Патријархов гасе Благодатни Огањ на гробној плочи Живоносног Гроба и склањају са Гроба све, што је било припремљено за примање Благодатног Огња.

Када су Арапи из полиције, одређени за изношење обојице Патријараха са Благодатним Огњем, ушли у унутрашњост Капеле, за њима су затворили двери.

Како сви знамо, у Капели постоје два одељења: Параклис Ангела и сам Живоносни Гроб Господњи - пећина. У унутрашњост пећине Гроба улази сам Православни Грчки Патријарх, а остали, са полицијом и јерменским Патријархом, остају у Параклису Ангела и чекају ћутке.

Двери Капеле су затворили, сви су заћутали, и зацарила се у целом Храму Васкрсења Христовог гробна тишина: сви богомољци у тишини чекају од Господа "Благодатни Огањ".

Треба рећи да се приликом припремања гроба Господњег у Кувуклији: на Велики Петак увече, сав Огањ у целом Храму и у Капели гаси под контролом полиције.

На средину гробне плоче Живоносног Гроба се ставља кандило на постољу, напуњено уљем и са фитиљем у пловку, припремљено, али без огња.

По крајевима гробне плоче у круг се полаже трака и по свој гробној плочи размештају се комадићи вате. Тако припремљена, по прегледу полиције, Кувуклија се затвара и запечаћује. Запечаћени Гроб Господњи је у миру до Велике Суботе, када се Патријарх пушта у пећину гробне плоче Спаситеља, због примања Благодатног Огња.

И ево Велике Суботе, Патријарха су пустили у пећину Живоносног Гроба и двери за њим су затворене. Тишина је апсолутна...

У самој Пећини је тамно и Патријарх се сам тамо у тишини моли Спаситељу... некада десет минута, некада и дуже. У моје време требало је чекати 15 минута... И одједном, у тами на гробној плочи Живоносног Гроба - просипају се, као светло плави - светлећи бисери, умножавају се, претварајући се у затворено-плави Огањ, од ког се запали припремљена вата, трака и кандило: све се претвара у пламен "Благодатног Огња"...

Патријарх сместа пали своја два снопа свећа и излази у Параклис Ангела, даје јерменском Патријарху да запали своје свеће, после чега оба Патријарха подају кроз овални прозорчић "Благодатни Огањ" богомољцима.

При појави "Небеског Огња", као ударац грома ствара се бука и јека радости и усхићења, по великом пространству Храма Васкрсења Христовог ....

Затим гасе на гробној плочи Гроба Господњег Огањ (он тамо не пече), узимају, гореће, запаљено кандило и вату са траком.

Два арапина-полицајца на раменима износе из Кувуклије Блаженејшег Патријарха, кога придржавају свештенослужитељи и брзо носе њега у олтар Храма Васкрсења Христовог.

А испред Патријарха, иде један свештенослужитељ са горећим кандилом. Све је то тако брзо, да само малобројни у Кувуклији (Капели) при изношењу Патријарха, могу да запале своје свеће. Ја такође нисам успео, али потрудио сам се да се примакнем гомили народа и у стопу за Патријархом прошао сам у олтар где сам и запалио свој сноп свећа од "Благодатног Огња" из руку самога Патријарха.

Схимонах Никодим, Света Гора Атонска.

(извод из писма грчког Архимандрита о. Кириакос,

Чувара Гроба Господњег у Светом Јерусалиму о појави "Благодатног Огња").

...а што се тиче Благодатног Огња, нико други нема права да буде у исто време са Блаженејшим Патријархом унутар пећине Гроба Господњег, осим епископа јерменског и он може бити само у Параклису Ангела.

Једино сам Патријарх Јерусалимски улази у унутрашњост пећине, у којој се налази Живоносни Гроб. Пре неколико векова, су Јермени успели да омету православне да приме "Свети Огањ" у пећини Гроба. Тада православнима уопште нису допустили да уђу унутар Храма Васкрсења Христовог и они су били принуђени да стоје у дворишту. После неког времена, када су се патријарх и народ молили у дворишту Храма, Огањ је изашао из стуба, који је поред улазних врата. А Јермени нису дочекали ништа .

Од тада нас више нису терали од Живоносног Гроба. Овај стуб до данашњег дана стоји напрснут и поцрнео.

Архимандрит о. Кириакос (подпис) (Чувар Живоносног Гроба Господњег),

Св. Јерусалим, 10. 2. 1960.

Расцепљени стуб