Рушење Јерусалима

Јевреји, не примивши од Бога обећаног Спаситеља, Господа Исуса Христа и предавши Њега смрти, са безумним крицима: "крв Његова на нас и на нашу децу", и убивши многе хришћане, примили су за сва своја безакоња одмазду. Јерусалим и храм Божији разрушили су римски војници до темеља, када су Јевреји подигли побуну. Тако се, 70-те године, испунило предсказање Господа о томе. Место, где се раније налазио храм Божији, било је узорано плугом, тако да тамо није остао камен на камену. Јеврејски народ био је расејан, по свој земљи. Више од милион Јевреја било је истребљено. Неколико десетина хиљада је било продато у ропство. Уместо Јевреја, у Палестину су се населили житељи из других народа и поново су изградили разорене градове, између осталих и Јерусалим. А вера Христова почела се утврђивати међу незнабожцима.

Ширење хришћанске вере међу незнабожцима изазвало је прогоне хришћана од стране римских незнабожачких императора. Приврженици незнабожтву убеђивали су императоре, да су хришћани непријатељи државе, непријатељи императора и целог човечанства. Прогон хришћана је био тако суров, да је то тешко и описати; хришћани су подвргнути најужаснијим, невероватним мучењима.

Прво жестоко гоњење почело је у 64 години после Рођења Христовог (30 година после Васкрсења Христовог), за време императора Нерона. Нерон је због своје разоноде запалио град Рим и потом сву кривицу свалио на хришћане. По његовој наредби, хришћане су тражили и хватали, одводили у циркус да би их растргле звери, ушивали у зверињу кожу и затим их ловили псима, распињали на крстовима, обливали смолом и палили уместо буктиње, ноћу, за осветљивање Неронових вртова. При том гоњењу пострадали су у Риму апостоли Петар и Павле (67 године). Павле је био посечен мачем, а Петар је био распет на крсту, али, по личној молби његовој, био је распет главом окренутом на доле, јер је сматрао себе недостојним да умре тако, како је умро Господ Исус Христос.

Најстрашније је било последње гоњење хришћана за време императора Диоклецијана. Тај прогон је трајао од 303 г. до 313 г. после Р.Х. Тада су убијали стотине хиљада хришћана, уз најразноврсније видове мучења. Приликом тог прогона, књиге Светог Писма отимане су и спаљиване.

Савременик тих прогона, познати хришћански писац и учитељ философије у Никомидији, Лактанције пише: "ако би ја имао стотине уста и гвоздене груди, ни тада ја не бих могао да избројим све облике мучења, која су претрпели верници".

Мучили су на једном месту од десет до сто људи дневно; многе намучене и осакаћене поново су лечили, да би их опет мучили. Мучили су хришћане, без обзира не пол и узраст. "Ја сам био очевидац тога", пише историчар Евсевије (Еусебиус), "да се гвожђе затупљивало и ломило, и саме убице, заморивши се, наизменично су смењивали једни друге.

Али страдања и подвизи мученика учвршћивали су и ширили веру Христову међу другим људима. Многи незнабожци, видевши веру и подвиге хришћанских мученика и чуда, која су се дешавала тада, и сами су се уверавали у истинитост Христове вере, и примали су хришћанство. Што су више гонили и мучили хришћане, тиме се више вера хришћанска утврђивала.