Да ли заповест Господња о непрестаној молитви ( Лк. 18,1) важи само за монахе или за све хришћане уопште ? Кад би важила само за монахе, не би апостол Павле писао Солунским хришћанима: молите се без престанка (1 Сол. 5,18). Апостол понавља, дакле, заповест Господњу од речи до речи, и издаје је свим хришћанима без разлике, да ли је неко монах или мирјанин.

 Св. Григорије Палама подвизавао се неко време, као млад јеромонах, у једном манастиру у Верији. Ту беше и неки знатан подвижник, старац Јов, кога сви уважаваху. Догоди се једанпут, да св. Григорије у присуству старца Јова наводећи речи апостолске тврђаше, да је непрестана молитва дужност сваког хришћанина а не само монаха. Старац Јов пак одговарајући на то рече, да је непрестана молитва дужност само монаха а не сваког хришћанина. Григорије као млађи уступи и не хте спорити, но ћутке се удаљи. Кад се Јов врати у своју келију и стаде на молитву, јави му се ангел Божији у великој небеској слави и рече му: “не сумњај, старче, у истинитост речи Григоријевих; он је право рекао; и ти тако умуј и другима предаји”. Тако, дакле, и апостол и ангел потврдили су заповест, да се сви хришћани морају непрестано Богу молити. Ако не непрестано у храму, а оно непрестано на сваком месту и у свако време, и то унутра у срцу свом. Јер кад се Бог ни за тренутак не умара дајући нам добра, како да се ми уморимо благодарећи Му за та добра ? Кад Он непрестано мисли о нама, зашто ми да не мислимо непрестано о Њему?