Истински, добар хришћански живот може бити само код онога, ко има у себи веру Христову и стара се да живи по тој вери, тј. да својим добрим делима испуњава вољу Божију. Добра дела су израз наше љубави, а љубав је основа хришћанског живота. "Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему" (1 Јован. 4, 16). "Јер Бог тако заволе свет да је Сина Свога једнородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни" (Јован 3, 16). Тако је Бог делом показао своју љубав према људима.

А она љубав, која није праћена добрим делима, није истинита љубав, већ је љубав само на речима.

Ето зашто Реч Божија каже: "Вера без дела је мртва" (Јак. 2, 20).

Сам Господ Исус Христос је рекао: "Hеће сваки који говори Мени: Господе! Господе! ући у царство Небеско; но који испуњава вољу Оца Мојега који је на Небесима" (Мат. 7, 21).

"Јер смо Његова творевина, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог унапред припреми да их испуњавамо" (Ефес. 2, 10).

Ми смо примили од Бога такође и посебна средства, за то, да раздвојимо добра дела од лоших (злих) дела. Та средства су: закон Божији унутарњи, или савест, и закон Божији спољашњи, или заповести Божије.

Савешћу се назива унутарња духовна сила у човеку, или пројављење духа у човеку. Савест, као унутарњи закон Божији ("глас Божији") постоји у свим људима.

Савест је унутарњи глас, који нам говори, шта је добро а шта је зло, шта је часно а шта нечасно, шта је праведно а шта неправедно. Глас савести обавезује нас да чинимо добро и уклањамо се од зла. За све добро савест нас награђује унутарњим миром и спокојством, а за све што није добро, што је зло - осуђује и кажњава, и човек, поступивши против савести, осећа у себи морални раздор - грижу или мучење савести.

Али савест, као духовна сила човекова, захтева развијање и усавршавање у свези са другим душевним силама човековим, и то: са његовим умом, срцем и вољом. Ум, срце и воља човекови помрачили су се од времена грехопада првих људи, и одатле се и глас савести показао слабим и недовољним, као пројављење (испољење) духовне силе. И ако човек не развија у себи духовну силу, тада и унутарњи глас савести у човеку може постепено уснути и умрети ("безсавестни" човек).

Одатле је јасно, да сам унутарњи закон савести није довољан за човека. Чак и у рају Бог је откривао првим људима Своју вољу. Значи и у невином (праведном) стању за човека је био неопходан спољашњи Божији закон. Тим пре он је нужан после грехопада.

Због тога, да би човек увек био на "стражи своје савести", Господ Бог је дао нама и спољашњи закон - заповести Божије.

Тај закон био је дат у најједноставнијем облику још у Старом Завету - приликом Синајског законодавства, кроз пророка Мојсија. Главних десет заповести тог закона биле су записане на двема таблицама, или каменим плочама. Те заповести су продубљене и узвишене у Спаситељевој Проповеди на гори - у Његових девет призива или заповести блаженстава. Али и старозаветних десет заповести Господ је потврдио, и њих је неопходно знати и испуњавати.

Спаситељ је рекао: "Не мислите да сам Ја дошао да укинем закон или пророке: нисам Ја дошао да укинем, него да испуним" (Мат. 5, 17).

На питање једног младића: "шта треба да учиним добро, да би имао живот вечни?" - Господ јасно говори: "Ако хоћеш ући у живот вечни, држи заповести" (Мат.19, 16 -19).