"Крајем прошлог столећа довели су једноме епископу малене тада Србије једног дечака да га упути у богословију. "Шта ће нам тај?", рече владика погледавши на дечака. "Зашто да шаљемо ово слабуњаво дете? Неће издржати тамо, умреће, те ћемо узалуд бацити паре". Али, видећи како је дечак жедан науке, владика се ипак одлучи да га пошаље у богословију. Тако то бива: оно што изгледа малено у очима људи, велико је пред Богом.

      То је био Николај, велики светитељ и Златоусти наших дана. Растући телом, још је више растао духом мали Велимировић. Као што сунђер упија у себе воду, тако се и он напајао наукама. Не само једна, више школа су га имале као свога слушаоца и ђака. Србија, Русија, Енглеска, Немачка и Швајцарска виделе су га на својим пространствима као пчелу која скупља мед. Није он тежио само да много зна, тежио је да постигне Истину. Чврст у вери Православној, он је тежио да и умом постигне оно што даје вера. Није сумњао у истине вере, него је тежио да разум свој освети Истином и да јој послужи умом, срцем и вољом. Развијао је свој разум да плодовима његовим нахрани не само себе, но и друге. Уколико је растао разумом, утолико је растао и духом. Постепено су се губиле његове човечије слабости, изграђивао се духовни великан, светао и умом и животом. Као Светом Григорију Богослову: "Јако глубини Духа изискавши, и доброти вјешчаније приложишасја" њему. Онај малени дечко, толико слабуњав да су се бојали да га пошаљу у школу, постао је велики учитељ Цркве Православне, проповедник Православне вере, мудри пастир, духовни вођа Србије, стуб своје Отаџбине, апостол Православља у даљним странама.

      Стално размишљајући о високим питањима, он је црпео мудрост одасвуде - из науке, из природе, из догађаја обичног живота, али је највише просвећивао душу своју светлошћу Божанском, хранећи је Светим Писмом и молитвом. Он је учио, својим примером и речју, на сваком месту и у свако време, не гледајући да ли разговара са појединцем или га слушају хиљаде људи. Када се унапред знало да ће Владика Николај беседити, окупљали су се у великом броју: и побожни и маловерни, учени и прости, стари и млади, професори и ђаци; за све су биле корисне његове речи.

      Својим писменим радовима Владика Николај је ушао у ранг великих црквених писаца.

        Значај његов за Православље у наше време може се упоредити једино са значајем Митрополита Антонија. Оба су они Васељенски Учитељи Православне Цркве.

       Али, ако се митрополит Антоније упоређује са Светим Атанасијем Великим, Епископ Николај је ишао примером Светог Григорија Богослова. Он је украс и слава Србске Цркве, али истовремено припада и целој Православној Цркви. Као што је за Светог Јована Златоуста рекао Свети Прокло да му само други Златоуст може одати достојну хвалу, исто тако и Епископа Николаја може похвалити само раван њему.

      Он је свој земаљски живот завршио молитвом и ми верујемо да се сада моли за нас пред Небеским Престолом Спаситеља света, Коме је верно служио".

(1958. године)