Као што се Господ стара за наше спасење, тако се и човекоубица - ђаво пашти да човека доведе до очајања.

Очајање се, по учењу светог Јована Лествичника, рађа или од свести о мноштву грехова, од очајања савести и несносне туге (при којој се душа, покривена мноштвом рана, због неиздржљивог бола погружава у дубину очајања), или од гордости и надмености кад се неко сматра недостојним греха у који је пао. Очајање правог првог облика човека вуче у све пороке без разлике, а при очајању друге врсте човек се још држи свог подвига што, по речима Јована Лествичника, не одговара разуму. Прво се лечи уздржањем и добром надом, а друго смирењем и неосуђивањем ближњег (Лест. 26).

Узвишена и крепка душа не очајава при несрећама, ма какве биле. Јуда издајник је био малодушан и неискусан у борби због чега га је непријатељ, видећи његово очајање, напао и принудио да се удави. Петар, међутим, као тврд камен и као искусан у борби, није пао у очајање, нити је изгубио дух приликом пада у велики грех, него је пролио горке сузе из врелог срца. Видећи их, непријатељ је, због тога што му се чинило да му огањ опаљује очи, побегао далеко.

“Према томе, братијо, - учи преподобни Антиох, - немојмо се покоравати очајању када нас буде нападало, него се крепимо и ограђујмо светлошћу вере, те са великом храброшћу рецимо лукавом духу: “Шта ми имамо са тобом, туђи Богу, бегунче са неба и лукави слуго? Ти не смеш ништа да нам учиниш. Христос, Син Божији, има власт и над нама и над свима. Њему смо сагрешили, Он ће нас и оправдати. А ти, погубни, иди од нас. Оснажени Његовим часним крстом ми сатиремо твоју змијску главу.”