У једном женском манастиру у Петрограду почетком 20. века, живела је монахиња Татјана. Виђења која она описује допуштају претпоставку да она није имала нарочитих духовних достигнућа. Зато је описани догађај имао за њу саму поучно-покајни карактер, а за следећа поколења постао је поуздано сведочанство о важности Исусове молитве.

Једном рано ујутру, око 5 часова, за време одмора после јутарње службе, монахиња Татјана се налазила у својој келији. То је било време кратког предаха пред наредну службу. Само што је уснула имала је тајанствено виђење. Као на јави указало јој се како се спрема да пође на Божанствену Литургију у храм Св. Николе у Петрограду. Била је одевена у потпуну монашку одежду. Да би стигла на службу села је у некакву кочију и тог трена нашла се одједном на небесима на некој суморној равници. Обузео је осећај страха и беспомоћности. Угледала је мноштво људи чија су лица била тамна и изражавала потиштеност. После кратког ћутања Татјана их је упитала: “Зашто сте тако очајни ?” Они су одговорили: ”Зато што нас је као и тебе задесила изненадна смрт.”  Татјана је схватила да се нашла међу мртвима, и обузео је још већи ужас. Тог тренутка пришао јој је Анђео чувар, блистајући неземаљском светлошћу и заповедио да иде за њим. Он јој је показао митарства на којима души после исхода из тела бива суђено због преступа које је починила на земљи. Довео ју је такође и до места вечних мука. Тамо је једна  просторија била испуњена душама умрлих мушкараца и жена, одраслих и деце. Татјани су рекли да ће њихове душе боравити на том месту до Страшног Суда. Татјана их је сажаљиво гледала а затим упитала: “Чиме се ви ту бавите? Да ли се молите Богу? Видите ли свог Творца?” Одговорили су јој сетно :”На несрећу, ми Бога не видимо, а ни молити се не можемо! Због наше духовне небриге и лењости у земаљском животу, сада ми пребивамо у јаду и жалости. И мада нисмо починили тешке грехе, ипак смо били равнодушни према захтевима Јеванђеља и Христовим заповестима. Чинило нам се да се захтев да се молимо без престанка (1 Сол. 5,17), тј. да творимо молитву Исусову, не односи на нас. Сада увиђамо да се то односи и на људе из света. Помоћу Исусове молитве требало ја да задобијемо благодат Светога Духа и сјединимо се са Христом. Наша очишћена срца требало је да постану храм Божији док су у ствари била расадници пролазних жудњи. Као што без ваздуха не може да живи наше тело, тако без молитве наша душа не може да се роди за вечни живот. Чувши то, монахиња Татјана прекрстила се. Њен сабеседник је после извесног ћутања додао: “Ми смо осуђени на вечну муку. Наше молбе не долазе до Бога. Само наша православна сабраћа, која живе на земљи могу нам помоћи усрдном молитвом за наше душе. “

Тада је пратилац рекао Татјани: “Иако си ти монахиња, заслужујеш сличну казну, јер си у животу занемаривала Исусову молитву. Ти ниси невеста Христова. Твојим срцем овладале су бриге варљивог света. “Ах - уздахнула је Татјана - у себи осећам страшну муку, као да душа моја борави у огњу. Ах, како би хтела да умрем и одмах се узнесем на небо мимоишавши ова страшна митарства!”  “ Тако умиру само свети - одговорио је Анђео - Свети који су сав живот чували у срцу Исусову молитву и присуство Господа нашег Исуса Христа. Само се они вазносе право у Рај, јер су њихове душе постале Рај на земљи. Где је Господ Бог - тамо је Рај. А знај да ако се човек научи да постојано твори Исусову молитву и дође његов смртни час, његову душу ће примити Сам Христос и она ће пребивати са Њим вавек. Тако и молитва Пресветој Богородици придобиће Је да буде наша заступница у Вечном Животу. У каквом стању смрт затекне човека, у таквом ће му бити суђено. Ко умире са именом Исуса Христа на устима, тај ће заувек бити са Њим у Његовом Царству. Ко носи на својим плећима све бриге свог живота, не уздајући се на Бога, томе ни Господ Бог неће помоћи. Сада ћу ти показати место мучења немарних монаха и монахиња.

И Татјана је угледала групе монаха, њихова прегрешења, од којих се нису очистили покајањем, њихова вечна страдања и муке. Опраштајући се са Татјаном Анђео чувар јој је заповедио да све што је видела опише и исприча људима који живе на земљи ради њиховог исправљања и спасења. 

Чим се Татјана пробудила, прекрстила се уз речи Исусове молитве и са олакшањем рекла: “Слава Богу, што је ово само сновиђење!” И чим је изговорила ове речи, њена се душа поново нашла поред њеног пратиоца - Анђела чувара, који је почео да је прекорева, говорећи: “Немој да мислиш да је оно било само сновиђење. Твоја душа стварно је била са оне стране живота. Да би се уверила у то, бићеш сада послана на 20 дана у оно исто место које заслужујеш.” Татјана се очајна бацила пред његове стопе и с великим усрђем и сузама стала да моли свог Анђела да јој опрости слабу веру и да јој дарује времена за покајање. Анђео је замолио Бога да јој опрости грехе и дозволио јој је да се врати на земљу под условом да изврши наложену заповест. Пробудивши се други пут, монахиња се упутила игуманији свога манастира и у присуству свих сестара испричала о ономе што је видела и чула.  

Истинитост свог виђења потврдила је без одлагања исправљањем свога начина живота и постала је усрдна и побожна монахиња. У свакој могућој прилици поверавала је оно што је доживела у загробном свету. 

Онај ко поверује у истинитост овог виђења и искористи то знање у свом животу, ништа не губи, већ само добија. Јер једно је несумњиво - да ћемо сви ми једном умрети.

текст је објављен у књизи

“Време покајања и време отпадије”, Београд 2002. год.