Разговор са схимонахом Никодимом о Исусовој молитви

М А П А   С А Ј Т А

НА ГЛАВНУ СТРАНИЦУ

ПРАВОСЛАВЉЕ

ТЕКСТОВИ И КЊИГЕ

ИКОНЕ

ФОТОГРАФИЈЕ

БЛАГОДАТНИ ОГАЊ

ЗАКОН БОЖИЈИ

ТЕКСТОВИ О МОЛИТВИ

СТАРАЦ НИКОДИМ

О СМРТИ

ПОУКЕ

ИНТЕРВЈУИ

ИКОНЕ   СВЕТИТЕЉА

УМЕТНОСТ

РУСКА  МОДЕРНА  МУЗИКА

СРПСКА  МОДЕРНА  МУЗИКА

РУСКА  НАРОДНА  МУЗИКА

 

 

 

 

 



Оца Никодима упознали смо последњих година његовог живота. Иако је био сасвим прост и често истицао недостатак светског образовања код себе, у његовим се речима увек осећао сопствени молитвени опит и веома добро познавање светоотачке литературе. Водио је обимну преписку са православним људима расејаним широм света. Ослонци његовог подвига били су строг отшелнички живот, редовна молитва и пост.


Од своје седамдесет седме године, па све до краја живота, старац у току Великог поста по четрдесет дана није узимао никакву храну.


Још пре Првог светског рата, приликом читања Добротољубља и Казивања једног боготражитеља, старац Никодим је приметио да га Исусова молитва силно привлачи. Настанивши се на Атосу, у општежитељном скиту Тиваида, одлучио је - по благослову старца Силуана да пређе у послушање код старца Теодосија.


У јулу 1982, током једне од наших последњих посета старцу Никодиму, дошло је до следећег разговора који смо забележили на магнетофонској траци. После вечерњег богослужења у малој цркви коју је подигао још старац Теодосије на тврдој стени на јужном крају Атонског полуострва, сели смо на поткоп - тако је ово место називао сам старац Никодим; реч је заправо била о некој врсти балкона са оградом и баштицом. Два метра ниже налазила се још једна тераса са баштицом. Сву земљу тог двоспратног врта својим рукама донели су старци, а отац Никодим ју је још увек обрађивао сада већ уз помоћ послушника, монаха Симеона који је живео у подножију стене.


Када се одрон камења обрушио на његову стару келију и изазвао пожар који ју је до темеља уништио, старац је подно цркве подигао једну привремену грађевину у којој је дочекао и своју кончину. Видео је веома лоше, био готово сасвим слеп, по терасама и дрвеним степеницама кретао се тешко , много шта је чинио и наслепо, по сећању. Но ипак, када смо вече раније стигли код њега, брзо нас је услужио врућом супом од поврћа из његове баште.


Старац је слабо и чуо. Током разговора ваљало је говорити гласно, готово викати, понављајући питања. Нисмо ли тако нарушавали мир других отшелника који су живели високо изнад њега, или ниже, на истој стени?


Ето тако смо у четворо беседили, седећи на каменој оградици врта. Пред нама се пружало тамно море које се већ сливало са небом, док су сдесна гаснуле боје сутона уздуж пресечене стрмом хридином. Слева је иза исто такве окомите литице већ изашао месец и стао полако да се подиже над нама. Током дуге беседе, одговарајући на наша питања, тумачећи пут за достизање молитве и опасности које на њему вребају, старац Никодим нам је причао и о себи...

Старац Теодосије је био познат по својој строгости. Уз благослов старца Силуана решио сам да се преселим код њега. По целој Гори су говорили да сам у прелести. А мени је било јасно да ако издржим код Теодосија, значи да нисам у прелести. И издржао сам. Старац се упокојио на мојим рукама. У мени је радо налазио сабеседника. Волео сам да читам књиге, а он ми је то сасвим забранио, изузев Еванђеља, Псалтира и аве Доротеја, док сам Реч о послушању морао да научим напамет. Девет година није допуштао да читам књиге, да би ми напокон, када сам почео да се бавим Исусовом молитвом, дао дозволу за то.


Још у свету сам прочитао Боготражитеља и почео да се молим по њему. И док сам живео у Пантелејмону, све време сам се молио по њему. То сам јако заволео. А чим сам дошао овамо, старац ми је забранио да се тако молим: Моли се речима, устима, а срцем - не! шта да се ради? Из послушања оставио сам молитву срца.


Он се спочетка уплашио да неће имати даха. Мени говорио је понестаје даха. А ја сам му говорио: Баћушка, за то није потребно много даха. Напротив, треба га сачекати. Покушали смо. Има даха. И почели смо. По Боготражитељу. Сто бројаница. И гледам, сваки дан испуњава. Два сата седи, два сата хода, два сата стоји. Потом је почео да води молитвени дневник. чита и мени. Ја проверавам своја схватања II..

-Да ли сте се саветовали и са другим оцима?

Силуан је тада још био у Пантелејмоновом манастиру. С њим смо се увек саветовали II.. Старац је упражњавао Исусову молитву и водио дневник. Узмите га сутра, прочитајте. Тако смо почели заједно да се молимо. Он је заволео умну молитву и мени дао благослов за њу. Час проверава он мене час ја њега. Уз то, престали смо да читамо службе. Прешли смо на бројанице.

-Ви брзо окрећете бројаницу?

Не, не брзо. Уз дисање. Да би у удах и издах стало Господе Исусе Христе, помилуј ме.

-Молитву савршавате седећи?

Седећи.

-Од самог почетка, или почињете стојећи?

Из почетка стојећи: Цару Небесни, Свети Боже, Оче наш, Помилуј ме Боже, Символ вере. А онда седећи, или уз поклоне.

-Рекли сте да сте молитву савршавали заједно са старцем.

Заједно, заједно.

-Како заједно? читали сте наглас?

Не. Умну молитву не наглас, него истовремено. Он у келији, а ја у цркви. Тако смо уредили. Испрва се старац није бавио умном молитвом. Окретао је бројанице онако како је прихваћено у Пантелејмоновом манастиру: на јутрењу 33 бројанице. Уз рад се такође окреће бројаница: један говори молитву, а други слушају. Тако је било и када сам дошао код старца, у почетку смо се тако заједно молили. Уопште, вечерње смо читали по књигама, а јутрење на бројанице. Гледам, а он своју молитву на бројаницу веома брзо заврши. А ја своју нисам завршио. Ујутро је требало 33, а ја сам окренуо само 18 бројаница. Ти спаваш каже спаваш! а ја не спавам! Онда сам се одвојио: Ви, баћушка, сигурно нешто пропуштате. Рука вам је слаба. Пропуштате зрна. Покушајте да узмете бројаницу у другу руку! Успео сам да га убедим. Тада је одлучио да се не моли на бројаницу него на сат: ујутро се моли два сата. Ја сам се ретко тако молио. Затим смо сасвим престали да се молимо по књигама. Све на бројанице.


После тога, код мене је дошло до аритмије срца. Старац је још био жив. Порок срца. Пулс неуједначен, не може да ухвати такт са молитвом. Растужио сам се. А онда ми је дошла мисао: знаш какав ти је такт био пре, такав нека и остане. Тако сам се све време и молио, иако су се аритимије настављале; како је време пролазило биле су све чешће.


Дешавало се, после старца, да сам се молио лежећи. Сада је срце већ врло слабо радило. Пулс бије сасвим тихо и ја заспим. Каква несрећа за мене! Шта да радим? Седнем и спава ми се. Устанем боле ме ноге. Дошла је старост!


Раније сам се молио усрдно, срцем. Тада не можеш да заспиш. А чим престанеш да се молиш срцем, спава ти се. Св. Јован Кронштатски је говорио: узми срце своје као руком, и држи га. Тако сам и радио. Лежим на леђима и срце држим умом као руком; држим и не пуштам. По целу ноћ тако лежим, а потом ујутро устајем и одем да се причестим тако силно је ишла молитва. Но, то ми се десило три пута. А онда легнем и не могу да задржим срце. Тада се нисам чак ни помицао, нисам се окретао као смрзнут.

-Чини ми се да је тешко усредсредити се онда када стојиш или, тим пре, када ходаш. Тешко је задржати пажњу.

Може стојећи. Стајати треба овако: без померања, увученог стомака, стегнутог појаса, испрсити се и раширити рамена. То је мој додатак. Учити се молитви могуће је само ноћу. Одреди себи време; сваке ноћи, када лежеш на спавање, одвоји пола часа, са пажњом, тако да не попустиш ни једној помисли. Треба одвајати: Господе...Исусе...Христе... помилуј... ме... Тад помисао нема где да продре, јер реч иде за речју. Тек што кажеш Господе, пажња већ дочекује следећу реч Исусе..

-А слике?

Молити се треба у грудима, а слике су у глави, у уобразиљи. Пажњу држи у грудима и неће бити слика. Помисли су нам под челом, а сећање у потиљку. Св. Јован Дамаскин пише о томе. Ако се молиш у глави, глава је пуна помисли. Пажњу ваља спустити. У саму дубину срца не можемо, срце је дубоко, али у гркљан можемо. Тамо где дах лако пролази, тамо треба стати. Када се спустиш на то место, помисли престају! Ту се заустави! И прави мале паузе међу речима, ето тако... То је добро са дисањем! Исихије каже: Молитву сједини са дисањем, то јест, као у опитној молитви* , када узимаш дах: Господе...Исусе...Христе... - у себе, а помилуј ме... - из себе. И све време тако. То је добар начин за уздржавање од помисли.

-Говорили сте о молитви од пет речи...

Григорије Синаит за почетнике препоручује само пет речи... А ја сам и сада као почетник. Пет речи. Тако сам навикао. А може и да се промени: Сине Божији, помилуј ме... Сине Божији, помилуј ме..., па онда; Господе Исусе Христе, помилуј ме... господе Исусе Христе, помилуј ме... Пет речи. Тако се лакше одржава пажња. И обавезно одвоји то. Сасвим мале паузе: Господе... Исусе... Христе... помилуј..,. ме.

-Не требала ли, како сте раније говорили, молити се пола часа усредсређено, а потом у оном облику који практикујеш када стојиш или кад ходаш, или уз рад?

Боље је појасним поклонима. Три бројанице. То је накако пола сата. Са пажњом. А када се легне и заспи са молитвом онда се она сама наставља. И када се стоји и када се лежи, пажња је на гркљану. Ако пажња не буде тамо, биће у глави. А тамо су помисли, сећања. Глава нам је пуна сећања - глава и уобразиља. Лежаћеш и видећеш свакојаке слике.

-А када стојећи на молитви окрећете бројаницу, да ли молитву такође сједињујете с дисањем?

Са дисањем. Тако сам навикао. Ја више не могу да се молим без дисања. И када ходам увек са дисањем.

-Зар није потребно водити рачуна о особеностима сваког организма? Својевремено сам причао са вама и о.Серафимом о томе да ми остаје превише ваздуха када седим и молим се молитвом од пет речи. Ви сте ме тада посаветовали да је боље да користим молитву од седам речи, како ми не би остајало толико много ваздуха.

Ево о чему се ради.Добио сам овакво искушење: научио сам на молитву са дисањем, но тек што узмем дах, већ га ваља испустити...Треба се прилагодити: узети онолико ваздуха, колико се може издахнути. На три речи узимај ваздух, а на две га испуштај. Толико ваздуха треба да буде. Ако узмеш много а испустиш мало, онда остаје. Треба научити ово:колико си удахнуо, толико и издахни.

-То треба нарочито вежбати?

Треба се навићи. А то, када удишемо краће него што издишемо.. испада штетно. Потребно је у ритму. Колико времена за удах, исто толико и за издах. А ово се догађа само код болесних: они увек имају кратак удах, а издах дуг. Од дугог издаха цело тело слаби, постаје неомоћно, јавља се лењост.

-Како постићи да се не заспи на молитви? Ја свакодневно клонем и заспим.

Треба стајати и чинити поклоне. Ако будеш седео на столици... не, то не чини; устати треба! А ево како ваља седети да се не заспи: рашири руке и држи их тако док те не заболе. Тада ће сан отићи. А ако има људи, исрпси се, ево овако, да не виде, и сан ће се удаљити. Уколико опустиш груди, брзо ћеш заспати. Ја сам себи певао овакву песмицу: стомак свој увуци, и појас затегни, а груди испрси... Ако испрсиш груди, сан те неће ухватити. А ако распустиш стомак и опустиш груди, онда си већ као крпа, као каква старица, и хвата те сан.
Бодрост је потребна! Бодрост и трезвеност. У телу бодрост, у срцу трезвеност, а у уму пажња. Бодрост - то је напетост мишића. А трезвеност срца? Она је у одржавању слабог даха. Не треба дисати смело, него тихо најтише. У томе је трезвеност срца. А пажња, то је умом посматрати речи молитве и Господа. То је пажња. Једно од тога не може постојати без другога два само сва три заједно: бодрост, трезвеност и пажња. Они морају да буду присутни истовремено. Ако је тело бодро, а трезвености нема , онда се нећеш одржати. Мораш чувати сва три.

-Када седимо и спустимо главу на груди, такође треба да увучемо стомак?

Свакако.

-Намерно?

Свеједно како, важно је да увучемо.

-Да ли је неопходно да спустимо главу на груди када се молимо?

То саветује св. Симеон Нови Богослов.

-Чуо сам да је један валаамски старац саветовао да груди остану слободне.

Не. Браду прилепи за груди.

-Зар се тако не омета дисање?

Не. Дисати треба лагано, тихо, спокојно. Да се дисањем не раздраже нерви. А ако подигнеш главу, дисање ти неће бити спокојно. Старац Игњатије у Добротољубљу о томе пише: тихо удиши и тихо издиши тихо. У супротном, нерви ће се раздражити и настаће крвна молитва, како каже Игњатије Брјанчанинов.

-При томе се осећа некаква тескоба у грудима?

Не. Треба ићи слободно. Ако будеш дисао насилно, такође чеш раздражити нерве. Дисати треба спокојно и тихо. Григорије Синаит и наш руски Нил Сорски указују на то: задржавај дисање колико је то могуће. О чему се ту ради? Не да се дисање задржава тако да не дишеш, или да задржаваш дах. Не! Дисати треба слободно, тихо и спокојно то значи задржавати дисање.

-Неспоразум може да настане због тога што људи често не обраћају пажњу на срце, него на желудац. Тада се појављује тескоба.

Да, неправило дишу. Ја удишем кроз ноздрве, у гркљан и плућа.

Људи често греше и дишу желуцем. Зато кад седе додирујући брадом груди осећају напетост у желуцу. Одатле долази узнемиреност. То узрокује телесни немир. Дисати треба уједначено. Један је канал којим и удишемо и издишемо. Ваздух иде у плућа, где има веома много мехурића, а удишемо кисеоник, магнетицитет и електрицитет. Све ово иде у те мехуриће. Када се плућа рашире ти мехурићи се напуне. Када се плућа скупљају, ови мехурићи се изливају и крв се обнавља. Ми не дишемо срцем, већ само плућима. А из плућа опет издишемо преко гркљања на ноздрве.

-Али при томе је важно да пажња буде усмерена на срце а не на желудац. Јер то узрокује раздражљивост тела. У Добротољубљу се на једном месту говори о томе да од напора приликом молитве долази до бола у плећима.

Григорије Синаит каже да молитву увек мора да прати бол. И груди треба да боле, и плећа. А ако не буде тог бола, онда је молитва неправилна.

-Где то треба да се осећа физички бол?

Од молитвеног напора јавља се нека осетљивост у грудима и у плећима. Када тако поседим два сата јавља се бол.

-Говорили сте о молитви са пажњом у лежећем положају. А је ли могуће молити се лежећи уочи сна, када желимо да заспимо?

То је добро. Када заспимо уз молитву.

-Но, ако себе доведеш у стање сабраности, у стање пажње, онда ни нећеш заспати...

Ипак ћеш заспати! Да, добро је заспати уз молитву. Спава ти се и утонућеш у сан.

-Догађа се, када молитву почнеш да читаш лежећи, док тонеш у сан, да срце као да се препадне, као да се стеже. То онда за дуже време одгана сан, те се јавља некакво неспокојство...

Исцрпљеност срца?

-Не, јер тада ми пажња и није усмерена на срце. Оно се једноставно уплаши. Можда неправилно поступам, можда је потребно да усмерим пажњу?

Потребно је; тако учи и преподобни Никифор у Добротољубљу; у саборности стој, у предворју срца.

-Ја сам спочетка пажњу усмеравао на срце. Од тога се јављала несаница. Онда сам покушао да читам молитву без пажње на срце. Но, оно тада као да се шири и да га обузима страх...

То ум плаши срце. Један пустињак каже: ако се молиш срцем, не можеш да заспиш. Усмери пажњу и нећеш уснути.

-А непажљиво не треба!

Непажљиво? То је онда наклапање...
У седећем положају лакше је усредсредити се. У седећем положају, чак и са молитвом Исусовом глава треба да буде сагнута. Ту је дисање веома важно. Тек што почнеш слободно да дишеш, брзо ћеш, истога часа, да заспиш. Више удиши. Ритмички. Ако будеш кратко удисао а дуго испуштао ваздух, брзо ћеш заспати, за неких пет минута.


А када почнеш да тонеш у сан, јављају се неке неодређене мисли, као: ја само тамо већ био.. Где си то био? Зашто? Или: То је већ прошло... Овакве мисли су знак да те хвата сан. Реч је о неодређеним мислима, као на пример: Ово је узалуд!... шта је то? Нисам мислио ни о чему, а одједном се појављују тако расплинуте мисли! Ове помисли доћи ће једна за другом и свакако ћеш заспати. Тад боље устани, прени се. Ето у чему је тајна!


И не дај срцу да се опусти. Срце држи горе. Иако си се сагнуо, срце држи горе и не попуштај. Ако се срце спусти, попустиће и дисање и одмах ћеш заспати. За ово је потребно много вежбе.
Св. Григорије Синаит је имао манастире. Тамо су се и бавили искључиво Исусовом молитвом. Седели су на столичицама по читаве ноћи и дане. А срце се не отвара. Ретко се коме отвара. Срце и ум су узајамно свезани. Када је ум чист, чисто је и срце. И када је чисто срце, чист ће бити и ум.


Треба научити да се молитва обавља у грудима, помоћу речи, у гркљану, куда ваздух пролази до плућа. На томе месту треба држати ум. Преп. Никифор према Добротољубљу учи: Умом треба силазити у срце и тада ће се срце отворити. А затим каже овако: Много си се трудио, али ти се срце није отворило. Показаћу ти други начин. То је словесност. (А словесност, то је душевни елемент, тј. осећајни, вољни и мисаони). Словесност се налази у грудима. Зато ум држи у грудима и срце ће ти се отворити.


Преп. Никифор дакле каже: Исусову молитву обављајте словесно. А ја сам словесност схватао овако: словесност је мисанони елемент. Затим прелазите на срце - испод гркљања. Када читамо псалме, обављамо молитву или се саветујемо сами са собом, то чинимо у словесности. А затим долази срце. Умом се учимо. Постоје три говора: говор главе, говор срца и душевни говор. Је ли исправно?

-Исправно је. Само што је то врло тешко разликовати.

Ја сам то схватио овако: постоји сабраност у грудима и постоји сабраност у глави. Оно што учимо главом памтимо. А ево шта сам још схватио: У нашој глави је сазнајна способност. Умом сазнајемо и умом памтимо. А способности срца су да схвата и осећа. Ум не може да схвата, он само сазнаје. А схвата само срце. То су способности срца. Да ли је моје схватање правилно?

-Чини ми се да је тако. Да. Али медицина се са тим неће сложити. Ја имам пријатеља који се бави медицином. Он ме пита шта вам значи то са срцем. Тамо у срцу ничега нема, срце је пумпа.

Ми се срцем молимо. Срцем спознајемо. А умом само знамо то, да се молимо. Ако се молим, ја то знам, ја то осећам. Доводим себе до свести о томе. А тек потом јављају се осећања. Када се осећања појаве, онда већ крену и сузе. Без свести, без осећања, ни сузе се не појављују

-Дакле, срцем треба спознати да се у молитви обраћаш Господу.

Ако ти само знаш, да се молиш Господу, то је једно. Када то схватиш срцем, онда осећаш да се обраћаш Самом Господу.

-Значи, ако човек за време молитве заборави на то да се обраћа Господу, онда се он више не моли срцем?

Кад се обраћа срцем, он се и моли, и тада има срдачну молитву. А ако не схвата да се обраћа Господу, онда се моли само главом. Зна да Бог јесте, и памти да се Њему обраћа, али не схвата. А свест у човеку буди и осећање. Када се појави осећање, тад он и заплаче. Тада започиње истинско покајање. Он се вапајем обраћа Господу: опрости, опрости, помилуј! Све затвара у срце. Господ нас је тако и створио: дао нам је срце живот наш.
Ако се човек прближи срцу, види да је дубоко срце човеково, како стоји у Псалтиру (Пс. 64.6). Спусти ум из главе у срце. Лако је спустити, али не и задржати: ум као запушач избија из срца! А да би га задржали, боље је да га испрва држимо у сабраности, треба га држати на површини срца, а не у дубини. У дубини као да се већ открива, док на површини још није откривено. Уочите разлику: једно је -површина срца, а друго дубина!

***

Из срца излазе зли помисли и прљају човека помисли жеље, раздражљиве и мислене помисли. Све страсти су тамо. У срцу као да је рана од греха. То је демонски залог. Он је нанео рану: то је страст. А помисли настају од наговора. Постоји чак и наговор који није грешан... Када се молиш: Господе Исусе Христе II.. , тад наговоре разбијаш о Исуса Христа као ишчадија (демонска; нап.прир.) о камен (Пс.137,9). Тек што се у уму појави помисао, наговор, а ти почнеш: Господе.., и разбијаш та ишчадија. А ако јој допустиш да уђе даље, ако не будеш пазио на речи молитве, него размишљаш, то ће бити разговор, затим примање, пристајање, а потом заробљавање и онда већ страсти. Ето како се помисли зачињу, и како молитвом убијаш наговор, попут ишчадија о камен, чим се појави.

-А шта је то заробљавање? О чему се ту ради?

Најпре се појављује наговор, затим долази разговор са том помишљу, примање. А пристајање је када си се сагласио са помишљу. Потом, кад си се сагласио, долази до заробљавања. Ђаво те је већ узео као заробљеника. Више не можеш да оставиш помисао. Он те тера да размишљаш о томе. Управо то се назива заробљавањем. И тада се образује страст. Човек се већ навикао, и без тога не може да живи. Размишља, размишља... Све време живи у помисли. И када онда да се моли? Он има помисао. Наговоре одмах разбијај, као ишчадија о камен. Са овом помишљу не треба се упуштати у разговор.

-Догађало ми се на молитви да нисам био у стању да је доведем до краја. То јест, да почнем: Господе Исусе..., а онда приметим да се налазим негде другде, а не на молитви. Молитву нисам доводио до краја, налазио сам се у некаквој слици, нешто сам видео. Једном ми се јавила слика, као неки паук. Покушао сам да се извучем из тога, да са молитвом кренем из почетка, но и тамо сам наилазио на исто. Сигурно нисам у потпуности схватао шта се догађа, а ту је ваљало устати и чинити поклоне?

Да, могуће је поклонима II.. Ту демон спотиче. И мени се то догађа: не изговориш још ни речи: Господе Исусе Христе... Демон не дозвољава спотиче...

-Но, ово се одвија несвесно. Као да спавам али то није сан. Чинило ми се да такво стање траје веома дуго, десет минута, а дотле кажеш две до три молитве. Како се борити против тога? Је ли то спотицање?

Спотицање. Треба се умом обраћати Господу. Не просто изговарати речи. А самог Господа треба видети у молитви. Наше је назначење да будемо као анђели. Анђели непрестано гледају Господа, и ми треба томе да тежимо, да умом у речима видимо Господа, Њега да гледамо. А ако умом будемо само изговарали речи, а не будемо гледали Господа (овде се не подразумева чулно представљање Бога, што се и објашњава даље у тексту; Нап.прир.),онда то није довољно за молитву.

-Али то гледање треба да буде без лика?

Без лика. Духом. Бог је дух. Он је објаснио Самарјанки да ће се људи клањати Богу у духу. Тако се и ми Господу молимо духом.. А како ово бива? Када се обраћамо Богу, тад верујем и осећам да гледам Господа и да Господ гледа мене. Господ ме непрестано гледа. У Добротољубљу има једна лепа изрека: Бог нас увек види, а човек види само онда, кад не види ништа осим Господа. Тада он може и да слуша Њега. То је белешка Илије Индикта из Добротољубља.

-Треба да буде јасно како треба стајати пред Господом у време молитве, да ту не дође до смућивања.

Треба гледати Господа, гледати са вером. Гледаш Господа и верујеш да Господ гледа тебе. Духом се моли, духом! Бог тражи такве поклонике, који се клањају у духу. Бог јесте дух, треба Му се клањати у духу, и људи ће Му се клањати у духу. Ми се такође својим духом молимо Богу-Духу, Господ нас гледа, и људски се дух у време молитве сједињује са духом Господњим.

-Како ово учинити?

Са вером. А најбоље је да се молитва сједини са дисањем. То је веома добро. Кад удишеш - привлачиш благодат Божију у себе. Кад издишеш храниш се благодаћу Божијом, осећаш је... све се то вером савршава.

-Шта бива када издишеш?

Када издишеш осећаш благодат. Молиш за милост Божију...Господе Исусе Христе - тако привлачиш благодат; а када издишеш: помилуј ме - већ ти долази милост, осећаш је, осећаш милост Божију. То се све вером чини. Апостол Павле је рекао да срцем верујемо, а устима исповедамо. Господ је каже близу тебе: Он се налази у срцу Твоме и у устима Твојим. Када кажемо: Господе Исусе Христе, у томе Имену је како вели апостол Павле Сам Господ. Све је похрањено у вери и у пажњи.

-То треба само да се роди, уз напор, рад, молитву?

Вежбај се у томе. Увек када се молиш, обраћај се Господу. Дух твој треба да се обраћа Господу. И да осећа Господа. И тада ћеш добити одјек, одговор. Милост те посећује. То се све савршава вером, вером и приморавањем. Ето о чему се ради! Господе Исусе Христе, помилуј ме! То је веома добра молитва. Од једног приузношења те молитве већ осећаш милост Божију. А даље још више. Ако је произносиш са пажњом. У време молитве, ако окренеш окренеш целу бројаницу II.. поћи ће сузе... наићиће умилење.. Појавиће се топлота срца.

-Само, тешко је то са пажњом.

Пажња. Труди се да пажњу задржиш на речима молитве. Тада ни помисао нема куда да уђе, јер пажња је заузета речима молитве.

-Догађа се да молитва тече, а помисли иду паралелно са њом.

Оне не могу да уђу. За њих нема места. Тек што си рекао: Господе, одмах за тим следи: Исусе... и, она нема где да уђе.

-Оне ипак иду једна за другом!

Молитва их убија. Име Исусово их убија. Не могу они ништа. Тек што се наговор појави име Господње га убија.

-Свест се некако лако удаљава од молитве. Остају речи, али унутар њих су друге мисли.

Срцем буди свестан онога што произносиш. То, да произносим ове речи, ја не чујем и не разумем само умом. Не! Свешћу. Свест се код нас налази у срцу. То је осећање срца. Када произносиш речи, буди их свестан и осећај их... то треба вежбати. По дану, у гужви, то је немогуће. А ево ноћу, или у неко друго одређено време, треба се бавити овим пола часа. И то са поклонима. При свакој молитви учини поклон. Може се молитии и овако: на свако зрно једна реч. За сваку реч једно зрно. То је за пажњу веома корисно. По пола сата једну ноћ, другу, трећу... И мало-помало, научићеш се пажњи

-А на који начин могуће упражњавати ово у гужви?

У гужви није могуће. Потребно је смирење: по-ми-луј ме.

-Да ли је могуће припремити се за ову вечерњу молитву?

Вечерња молитва ће те припремити, тако да ћеш и по дану пажњом да одбијаш све ово. Ноћна молитва те припрема за дневну. Тако ћеш дању одбијати разне разговоре или сусрете. Са тим се увек ваља борити. Доле вам је то тешко... смирење, свест и покајање. И непрестано: Опрости Гпосподе, што живећи у свету и носећи тело, од ђавола бивамо обмањивани II.. И шта год радио, са смирењем се обраћај милости Божијој. Моли опроштај од Господа. шта год да радиш:... немоћан сам.

-За оне који живе у свету најтеже је да очисте ум, јер су обузети свакојаким мислима. Најтеже од свега је некако се умирити и усредсредити пред молитву...

То је могуће само ноћу. Ноћ се завршава негде после дванаест. Дан је дужи. У свету у једанест сати још телефонирају, а лежу у дванест. Тако им ноћ пролази у телефонским разговорима. Па и код вас је, сигурно, као у свету... Код нас је овако: кад сунце зађе почела је ноћ. Тад се затварамо и тад се молиш. Кад си се уморио - одахнуо си, прилегао. Расанио си се - опет на молитву. Ту нико не смета.

-Али, ђаво такође смета.

Смета веома. Спотиче, не дозвољава чак ни да се изговара Исусова молитва. Хоћу да непрекидно умом говорим Исусову молитву, а он спречава... Тако да је и не извоговориш.

-Шта чинити тада?

Ево шта. Устани на поклоне. Треба се добро продрмати. А тебе притегне:лези и спавај.... А тек што легнеш кошмари. шаље ти такве кошмаре, да када се расаниш, не можеш да се сабереш: је ли то било на јави или у сну. Често, готово сваке ноћи, сањао сам покојног Серафима.

-Један човек ме је молио да питам шта да се чини када је пажња усмерена на Господа, а за то време се појављују хулне помисли.

Хулне помисли? Њих шаље ђаво. Те помисли убијај Исусовом молитвом.

-Али он каже да му се те помисли јављају управо у време Исусове молитве. Шта тада да чини?

Обраћај се самом Господу. Гледај Господа. Та хула на Бога је од ђавола. А ти пљуни на ђавола. Не веруј тим помислима. Он их у нашем уму тако преобликује да нам се чини да потичу од нас самих. Он говори кроз наш ум, кроз наше помисли. Не обраћај пажњу на њих.

-Но, човек се ужасне када види шта је све у његовом уму могуће.

Не обраћај пажњу на то. Пљуни. Реци себи: То не говорим ја, већ ђаво говори кроз мој ум.

-И, даље не размишљати о томе?

Не обраћај пажњу. Зли дух се увлачи у наш ум и чак језиком нашим говори.

-Човек ипак себе криви због тога.

Бог то не прима. Господ то не узима за кривицу. човек не греши тим помислима. То је ђавоља помисао. Зато и каже: То није моје него твоје. Пљуни на ђавола. Ако му не будеш веровао брзо ће да оде. Пљуни га и реци: Бежи од мене; забрањујем ти Исусовом молитвом. Пази на Исусову молитву, а тим помислима не веруј. Он ће да те плаши. Ето какав си! Ето како хулиш на Бога! Твој одговор мора да буде: Не хулим ја ти хулиш. Прекрсти се и ништа више. Не грешим ја овим. То је твоје. Ја на Бога никад не хулим.

-Али ђаво се и даље свађа. Каже да хула потиче од твоје гордости.

Ја се кајем. Горд сам. Господе, опрости ми што сам горд. Исцели ме од гордости. Кајем се у својој гордости. То су моји греси. Гордост. Униније. Сујета. Осуђивање. Кајем се због тога, Господе. Опрости мени гордом. Ако осетиш гордост, одмах говори: Господе, опрости мени гордом. Обраћам се Самом Господу. Само Он може да исцели наше страсти. Ми за то немамо снаге. Он је лекар душа и тела наших, Он нас лечи. Сами не можемо да се избавимо од страсти. То треба схватити и кајати се. Доведи себе до суза, да заплачеш због тога...

-Оче Никодиме, данас веома често долазимо у ситуацију да општимо са невернима. Људи страдају од неверовања. Ја беседим са тим људима и против своје воље заразим се тим духом...

Не треба, управљај сам собом. Веруј да то ђаво утиче на тебе. Отерај га молитвом Исусовом. Приликом разговора се такође треба постојано молити. Одбијај то и побеђуј молитвом Исусовом. Ђаволу говори овако: Нека такве помисли остану стобом, ја нећу кроз њих да сагрешим. Плаши ме тиме да ћу сагрешити. Ја нећу сагрешити, јер оне нису моје него твоје.

-А после дугих разговора, током којих се бориш и трудиш да заштитиш веру, када већ одеш од таквог човека, наилази униније и спор се наставља у твом уму...

То је под утицајем демона. Моли се Господу и тражи од Њега да то одагна. Такав разговор треба заборавити. Све је то од ђавола..

-А како се односити према таквом човеку?

Као према брату, свакако.

-То је некако одвише тешко...

Он је наш брат. Љубав мора да постоји.

-Хтео не хтео, то те некако притиска.

Шта да радиш? Схвати сопствену немоћ и покај се пред Богом: Немоћан сам. Господ ће примити смирење. У исто време принеси и покајање. Не чекај да дођеш кући да би се сетио покајања; кај се ту, истога часа.

-Код мене има и таквих људи који кажу: Ја се причешћујем код протестаната, код католика. Какве то везе има. Бог је један.

Код њих нема благодати. Јер благодат је тамо где је истина. Бог је истина. Где се држе истине, тамо је благодат. А тамо где се држе лажи - благодати нема.

-Таквог човека колико год да убеђујеш остаје при своме.

Свеједно: верујеш лажи. Ти тада Богу не верујеш. Кажеш: Верујем Богу, али не верујеш, јер Бог се противи томе.

-Такав човек тврди да се код куће моли као и ми, али да му је добро да се причешћује код протестаната. У нашој Цркви се не причешћује и код мене не може да се исповеда зато што сам сувише млад.

Таквог и не исповедај. Не примај његове исповести. Прво прихвати православну веру: исповедаћу те, узети твоје грехе и разрешити те онда када постанеш православан.

-Осећам терет због тога што не налазим пут ка тој души.

Треба је убеђивати да прихвати православље.

-Не могу да се смирим када ствари тако стоје.

Шта ћеш онда да радиш? Прихвати православна схватања и тада ћу да разговарам са тобом. Ако не желиш да примиш веру православну, онда немамо шта да причамо између нас не може бити никаквог општења. Ја то директно категорички кажем.

-Зар то неће да одбије човека?

Зашто да га одбије? Ја му кажем: Веруј у Православље, а он неће. Значи, немамо више шта да разговарамо. Ја сам човек православни, а ти си католик. Немамо ништа заједничко.

-А да не изађе на то да сам човека отерао од Цркве?

Он не прихвата Цркву. Како ти можеш да га тераш?

-Али он не схвата, не разуме.

Треба га убедити. Из Светог Писма, из Еванђеља. А његовом пастору реци: Растумачи ми оно што је Господ рекао: Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Да ли ви примате Тело и Крв? То питај протестантског пастора.

-Тај човек ми каже: Код католика нема причешћа у оба вида, док се протестанти причешћују и хлебом и вином. Зато је то исто као код нас.

Тамо нема благодати. И разни професори се споре о томе... шта да радиш? Стој на своме ништа друго. Мени је једном дошао неки Немац. Чуо Никодим, Никодим... Тражио, и нашао ме. Моли: Хоћу да научим молитву Исусову према Добротољубљу. А ја му кажем: Ти ниси православан. То је књига за православне. Како ћеш ти учити молитву Исусову према Добротољубљу кад си протестант? Треба најпре да примиш Православље, тада ћу с тобом разговарати о Добротољубљу. Он се окренуо и отишао. Ето како с њима треба разговарати...

-Мени је тешко да живим у таквим околностима, где сам и с лева и с десна овим окружен.

Шта ћеш да чиниш? Опет се обраћај Господу: Опрости ми Господе што немам снаге. Хтео сам неакако да помогнем човеку, али сам и сам слаб. Кажи Господу: Опрости ми и уразуми ме да знам како треба да поступим. Како поступити са туђим гресима? Греси постају већи. Треба дати неку невелику епитимију. Да се, на пример, одређени број дана пости.

-Ако људи не знају шта је пост. Како ту поступити?

Да, Хришћани у свету више и не посте. Јео је меса, а следећи дан хоће да се причести... Треба их убеђивати. Ви грешите, грешим и ја са вама, ако вас разрешим. Но, шта сад? Кајемо се пред Богом што грешимо. А следећи пут кад будеш причешћивао, пази, припреми се. Овога пута ти опраштам, Бог да прости. Али други пут пости и онда се причести.

-Од таквих људи се могу чути две фразе. Прво:. Бог је један...

Да, Бог је један, али Он јесте и Истина. Не могу да постоје две истине. Јер шта је то онда Бог истинити и бог лажни? А ти кажеш да је твој лажни бог такође бог.

-А друга фраза која се често чује је управо ово: Па, Бог ће опростити.

Бог ће опростити али Њему је најпре потребно принети покајање! Исповедај се свештенику да би те он разрешио. Њима је дата власт да праштају и разрешују. Лично покајање није довољно. Обавезно се покај пред свештеником. Нека ти ради поуке да и неку епитимију, да тако више не би грешио, да би се сећао. Макар чинио и само три поклона дневно, то су мале епитимије, или по десет поклона. Објасни му шта је то, да би упамтио да више не би грешио. Ако му даш три поклона дневно током месец дана, зар је могуће да то не може да испуни? Господе, опрости ми, и поклон. И то да буде са свешћу у срцу, а не тек тако.

-Ми овде нарушавамо мир, говоримо гласно...

Овде нема никога. Георгије је тамо доле, далеко, он нас не чује. А Стефан је још даље... Ја сам глув. Ако будете говорили тише нећу вас ни чути. Не знам хоћете ли ме још видети. Мој се живот приближава крају. Крај је већ сасвим близу.

-Много сте ме научили...

Шта сам вас научио? Ако сам вам и дао какву поуку, боље је да то још проверите, можда сам погрешио... Па ја и сам још учим. Једноставно, ја волим да се бавим опитном молитвом. И старац је волео. А то да се задржавају помисли, то је просто ствар навике...


* * *

Наш разговор био је прекинут дугим ћутањем. чули су се црврчци. Са мора се подигао ветар, а месец је снажно обасјаво мали комад земље оивичене стенама, са црквицом у којој ћемо сутра да певамо и да служимо Литургију. Причестићемо се са старцем. Старац Никодим је већ припремио малену боцу домаћег светогорског вина, мутног и густо-црвеног. Послушник је синоћ донио и просфору. По уским дрвеним степеницама старац нас је повео у распуклину у стени. На крају степеништа метално буре са водом за прање руку. Ниша и кревет. Даље је пећина - кревет, икона, кандило. Упалио је кандило. Завладала је тишина.


Дан касније, старац Никодим се спустио са нама по тврдој стазици до пристаништа за чамац. Наслонио је своја два штапа на стену... ту ће да стоје док се старац не врати са прославе храмовног празника у скиту Св. Пророка Илије, скиту који је основао преподобни Пајсије Величковски.


Празник је био диван: прослављање са светима преподобног Пајсија, великог старца који је у Русији обновио умно делање молитве Исусове и старчество које је процветало и чији су плодови свети старци Оптинске Пустиње.
 

 


Из књиге: Време покајања и време отпадије",
стр. 284 до 298