Ваша Светости, преживели сте Први и Други светски рат, распад СФРЈ, грађански рат на њеним просторима, НАТО бомбардовање. Како бисте оценили те, минуле деценије и године?

- Човек не може да бира време у којем ће се родити, не може да бира ни родитеље, јер то од њега не зависи. Важно је како ћемо ми поступати, имајући у виду да су наши преци и у невољама које су биле такође страшне са петстогодишњим ропством, ипак били храбри да одрже веру, образ и душу и да се изборе против зла. Дакле, кад ће се ко родити, које ће бити време и који су задаци које ће имати у свом времену, то од њега не зависи. Али, како ће он одговорити на те задатке: најбољом својом вољом, најбољом својом снагом или лакомислено, то зависи од њега.
Нико неће избећи одговорност за свој удео у ономе што је све српски народ задесило, али никоме неће измаћи ни заслуга ако покаже истинску спремност на самопрегор за опште добро. Многе ће генерације носити ожиљке страхота кроз које смо прошли и зато свако од нас мора бити одговоран и обавезан за бригу о деци и младима, али и о старима и немоћнима. Треба опстати у свим приликама онако како нам доликује као потомцима наших светих предака, као православним хришћанима.

Памтите доба монархије и комунизма, сада смо у времену транзиције ка демократском друштву. Како се све то одражавало и одражава на живот Српске православне цркве?

- Свако време и свако друштво се одсликава на живот Цркве. И у временима која нису атеистичка и материјалистичка, неминовно има тешкоћа. Исус Христос каже: "Подајте цару царево, а Божје Богу". Бог никада није тражио оно што припада цару, тј. овом свету и овоземаљским властима, али власти овога света увек су желеле оно што припада Богу да дамо њима, барем делимично. Тако је било и у време Византије и у доба немањићко, и у свако доба. Наша је дужност да знамо где је та граница између "цару царево" и "Божје Богу". И да то одржимо. Знате, и у време власти која није непријатељски расположена према Цркви морамо очекивати да ће бити тога тражења више него што припада "цару царево", а да не говоримо о доба материјалистички оријентисане и атеистичке власти која је мотрила на свако крштење и венчање у цркви, на сваку славску свећу у дому, на сваки крст над гробом. Али, и за то нас је Христос унапред опоменуо: "Мене су гонили и вас ће гонити. Ко хоће да иде за мном нека узме крст свој". Нема друге. Много напора треба да се Црква духовно и материјално опорави.

Битно је да се припремимо

Што будемо ишли даље ка крају света, по речи Христовој, све ће бити горе и теже у целом свету, поготово у моралном погледу. То видимо и сами. Битно је да се ми припремимо, да ојачамо своју веру. А наша вера није само знање Јеванђеља и науке Христове. Наша вера је и живот по тој науци. Тако и кад ћутимо, својим владањем и поступањем ми у ствари проповедамо Јеванђеље. Свети Игњатије Богоносац још у другом веку говори о једном младом епископу који је, вели, проповедао Јеванђеље и ћутећи, својим животом, јер хришћанство православља је знати своју веру, да би њоме живели и њоме поступали – поручио је патријарх Павле Србима у отаџбини и дијаспори.

Као савременик националних несрећа у 20. веку, шта бисте рекли о узроцима трагедија српског народа и какве поуке треба да извучемо за будућа покољења?

- Узроци су, по речи Јована Цвијића, зато што смо изградили кућу на друму, а тај друм не могу заобићи завојевачи ни са Запада ни са Истока. А људи, за које је то кривица што се неко родио у том и том народу, конкретно у нашем српском народу, то су онда нељуди. Не би ни ми били бољи кад би сматрали да је наша заслуга што смо се родили у овом народу. Зато, држимо се поуке Христове и живимо тако да се, вели Он, "светли светлост ваша међу људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима". И да увек имамо на уму реч Његову – Што желите себи учините другоме ("Све што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима" - Матеј 7,21). Кад би сви људи поступали по том принципу колико би нам мање требало болница и затвора, колико би мање било свих других несрећа. Али, кад имамо за себе једну меру а за другога другу, а он за себе једну а за нас другу меру, и кад мржња почне да узраста она нема ни мере ни границе. Тако је и у моралном погледу: кад човек почне да греши он све више пада у грех и све је теже вратити се на пут спасоносни. То су наши преци знали, и умом и срцем били кадри да одоле свима тим искушењима. Они су нам оставили принцип како треба живети до краја света.

Каква је по Вашем мишљењу будућност српског народа, с обзиром на то да смо расејани по целом свету?

- Као што се наш народ одржао до данашњег дана, не само биолошки, већ и као народ Божји, он се на други начин неће моћи одржати у будућности. Невоља је у томе што смо расејани по целом свету. Наши људи живе далеко од матице, далеко од своје заједнице, да их она директно подржи. И они су у већој опасности да се изгубе национално и верски. Узрок томе су и мешовити бракови у којима смо ми увек слабија страна били, било мушко било женско. Али, као хришћани који верујемо и у Свето писмо Старог завета, које је Бог дао преко светих пророка као увод у Нови завет - у науку Христову, знамо да се јеврејски народ, иако две хиљаде година расељен широм света, одржао до данас. Добро су се прилагођавали средини у којој су живели, али се никад нису асимиловали. Опстали су снагом своје вере и осећањем за живот у заједници. Ако и ми духовно будемо знали ко смо, шта смо и зашто смо на овом свету, опстаћемо. Бог никоме не узима слободу избора, али не спасава оне који погрешно изаберу и који не желе да буду спасени. А спасавамо се у Цркви, коју је Христос основао као "стуб и тврђаву истине, и врата пакла је неће надвладати".

Вратити достојанство

Сада је најзад прилика да се разумно и патриотски крене у посао на стварању услова који ће изменити досадашњи неживот обесправљених људи и вратити достојанство нашој упропашћеној земљи. Зато је важно окупити људе моралног угледа, људе од разума, способности, знања и искуства. И из отаџбине и из расејања. Али, сем у себе и у своје руке, српски народ мора да се узда и у Бога. Једини је Бог који ће судити свачијем делу. Да се молимо Господу да уразуми све оне који сеју несрећу међу народима, али и нас саме да уразуми да се клонимо свега што је недолично и нељудско. Да будемо поборници добра у овом данашњем свету и заслужимо да Бог буде у нама, па ће нам Он и помоћи да се отворимо свему што води ка напретку и нади .

Како видите будућност Српске православне цркве и хришћанске религије у овом, трећем миленијуму од рођења Исуса Христа ?

Српска православна црква исповедајући веру Спаситеља нашега и бринући се пре свега за духовни живот свог народа, али и за онај материјални који му је данас веома тежак, не може се свести само на поуке и обреде. Она мора наставити да се суочава са свим околностима од којих зависи живот свих људи у нашој земљи, да опомиње да будемо човечни и према онима које не престају учити да смо им непријатељи. Не кажем да треба журити са загрљајима, али треба пружити руку свакоме ко увиђа да морамо живети као људи. И апостол Павле вели : "Блаженије је давати него примати", али ту се мора водити рачуна о суштини, јер неко може то да окрене и да каже: "Па кад је блаженије, дајте ми". Или кад Исус Христос каже: "Љубите и непријатеље своје", то не значи ако непријатељ иде да ме убије да ја ширим руке: "Где си брате". То значи свест да тај злочинац не зна да је то несрећа и за њега и за народ коме он припада, да треба да му се помогне да он схвати да срља у пропаст и да се покаје.
Исус Христос жели и моли се Оцу своме за апостоле "да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду" (Јован 17,21). То не само да можемо, то је и дужност. Али, већ и у то доба апостолско било је јеретика разних. Ми православни њих не треба да мрзимо, нити да желимо да их некаквом вештином привучемо. Ми својом вером и животом по вери треба да покажемо шта значи бити овца Христова: "Ево вас шаљем као овце међу вукове", каже Христос. Али он нас не шаље да нас вукови растргну, нити да ми од Христових оваца постанемо вукови да би опстали. И зато нас саветује: "Будите мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће вас сачувати да вас вуци на растргну, а доброта ће вас сачувати да ви не постанете вуци". У томе је суштина. Ако то будемо знали и по вери православној живели одржаћемо се, и ми у отаџбини и Срби у свету, а ако не будемо, неће бити штета ако нестанемо .
 

разговарала: Р. Лонцар