Проћи ће и наше време, проћи време и тих који Цркви Христовој у Црној Гори чине зло, а самим тим чине зло и народу и себи, и то себи највеће. Моћи издржати на путу Божјем до краја - то је порука Јеванђеља и свију Светих. Кад то будемо, бићемо усправни пред Богом и прецима и одолећемо свему...

Ваша Светости, из Двадесетог стољећа наш народ је изашао са међусобицама и омразама, са великим братским ранама. Да ли ће наредни вијек те ране зацијелити?

- Богу се молимо, а молимо и све људе, православне и других вера, да имају у виду ту потребу да живимо као људи, достојно по имену и по своме звању, да имамо осећање шта значи мир, шта значи слога, шта значи решавање свију питања на миран и достојанствен начин као што су то знали они што су пре нас били. Надам се да ће надвладати добра воља међу нама и да ће доћи заиста време разумног и мирног решавања свију питања којих ће увек бити. А то ћемо особито остварити ако знамо смисао и циљ нашег живота. Кад-тад ће то питање изићи пред сваког човека. Што га раније он реши на добар начин, биће боље и срећније и за њега и за све нас. Јер само један рђав човек па колико несреће за све, највише за њега, дабоме, а такође и за друге?! То питање циља и живота стављено је и у доба Светог Василија Великог у четвртом веку. Тим питањем су се бавили и на њега одговарали и стари грчки философи, али се нису у томе слагали. Једни су сматрали да је циљ живота уживање. Једи, пиј, уживај - сутра ћеш умрети! Други су сматрали да је циљ живота стицање богатства и свега оног што богатство пружа. Трећи - стицање власти и онога што власт пружа. Четврти славе, било научне, било уметничке, било спортске или какве друге успехе... И редом... А ми, вели Свети Василије, хришћани - ми верујемо да је циљ нашег живота стицање блаженства већ овде на земљи и да с њим уђемо у Царство Небеско непролазно и да останемо у томе блаженству са свима Светима из рода нашег и из вере православне. То је оно што је увек битно: знати се определити за оно што увек остаје и пред Богом и пред људима Божјим, што је истински циљ и смисао нашег постојања. Увек бити људи, ни у којој прилици и ни у каквим околностима не дозволити да буде супротно, па да се постидимо пред нашим прецима кад пред њих изађемо. Е, то је оно најбитније...

- Половином претходног стољећа држава је учинила велику неправду нашој Цркви. У овај вијек улазимо са новим односом државе према Цркви, односно са новим односом државе и Цркве. Како Ви видите тај однос?

- Сматрам да ће ти људи који кажу да поступају демократски по правди, по истини, да ће они то бити кадри и хтети то и извршити. И очекујемо да ће оне неправде које су у претходним властима које су биле материјалистички оријентисане чињене Цркви, да ће нове власти одузету црквену имовину и вратити и да ће се она очувати и због тога што је истина - истина, што је правда - правда и што је оно што Бог од нас очекује увек присутно и треба да буде присутно у нама. То је моја молба и мој савет свима људима и на власти и свима људима добре воље.

- У Црној Гори, Ваша Светости, нажалост не постоји таква воља од стране актуелног режима. Напротив, под окриљем режима се врши ново гоњење Цркве Христове...

- Гоњења Цркве Христове је бивало од почетка и биваће. Цар Диоклецијан у четвртом веку почетком 304. године каже: "ништи име хришћанско"! А 313. године Свети цар Константин даје слободу хришћанима јер их је толико да је и мајка његова хришћанка. Десет година онај је ништио, а ево после десет година Црква добија право да и она буде призната од државе! Е, о томе се ради... Имати у виду да ћемо изаћи сви пред Лице Божје да дамо одговор на шта смо употребили дарове и одликовања којима нас је Бог као људе одликовао. Проћи ће и наше време, проћи ће време и тих који чине зло Цркви, а самим тим и који чине зло и народу, чине зло и себи, и то себи највеће! Проћи ће... Моћи издржати на путу Божјем, путу истине, правде, добра, до краја - то је порука Јеванђеља, порука свију Светих! Не бојати се никога и ничега сем Бога, и бојати се греха који нас удаљује од Бога... Е, кад то будемо, онда ћемо бити усправни и пред Богом и пред нашим прецима и одолећемо свему...

- Да ли је, Ваша Светости, можда већ почео процес увођења вјеронауке у школе?

- Да, свакако! Ми смо то тражили и за време оне власти пре која је била материјалистички оријентисана и то се није могло остварити. Тражићемо и од ове власти која је више демократски оријентисана и са свешћу да народ има право и у том погледу да веронауку уче они који то хоће. Наиме, тражимо да веронаука буде обавезна у школи, али с тим да деца оних родитеља који то не желе, не долазе на веронауку. Исто тако одрасли у гимназији и другим средњим школама да сами одлуче желе ли или не желе веронауку... Треба да имамо у виду да је у Републици Српској уведена веронаука већ неколико година и пре две године у школи на веронауци било је одређено за задатак школски да свако дете напише како је оно дочекало увођење веронауке. Једна девојчица из седмог разреда каже: "веронаука је добра ствар, сад знамо и оно што пре нисмо знали и што нисмо учили ни у школи ни у кући, али је требала да буде уведена још раније, а треба да се уведе и за наше родитеље, а богме и за неке бабе и дедове". Друга девојчица из осмог разреда каже: "Првог смо часа имали биологију и ту смо учили да је човек постао од мајмуна или ако му није баш мајмун отац да му је мајмун брат и да су од истих предака. После смо имали веронауку на којој смо учили да је Бог створио човека. Сад то двоје некако не иде заједно али биће да смо ми још мали и млади, кад одрастемо биће нам то јасније"! Навешћу и трећи пример... Један момчић каже: "веронаука је добра ствар, али је вероучитељ рђав човек". Да водимо рачуна и о једној и о другој страни да не крива... Видите како је та девојчица схватила да човек није само тело и није само земаљски, него да је и душа и да је небески. У школама што учимо и на факултетима, Црква Православна никад није била против тога! То нам је потребно за владање и живот у овом свету. Како ћемо производити, како делити, како ћемо се лечити, путовати, облачити, схватате ли... Али, ми нисмо само тело, ми смо и душа, а и души треба храна. А то је реч, наука Божја. По њој знамо ко смо, одакле смо, какав смисао имају ове невоље и тешкоће које нас сналазе и шта ће бити кад дође смрт која неће заобићи никога. Дакле, да знамо и једно и друго, да се припремамо за живот на земљи, али да се припремимо и за живот у Царству Небеском како су се припремали и наши преци.

Данашња мука сваког Православног Србина је Косово. Како ће се ријешити косовски проблем? Како ви видите Косово у будућности, да ли ће оно остати у границама Отаџбине?

- Свакако са правом очекујемо и тражимо од међународне заједнице да се на Косову уведе мир, да се уведе сигурност и да се врате све избеглице, и Срби и они других народности који су на Косову живели и да се на тај начин настави живот као у једној мултиетничкој земљи са више националности. То је, сматрамо, и демократска дужност међународне заједнице и то са правом очекујемо.

- И за крај разговора, Ваша Светости, која је ваша порука слушаоцима Радио-Светигоре на почетку новог стољећа и новог хиљадугодишта хришћанства?

- Оно што нам поручују и наши преци кроз векове... Да увек и у свим приликама будемо и останемо људи као народ Божји, па ћемо онда преживети и биолошки и што је још важније преживети као народ Божји, као хришћани, као што су то преци наши чинили, као што треба и ми да чинимо. Кад то учинимо, а Бог од нас не очекује више него да чинимо што можемо, али дабоме ни мање, да чинимо до краја, издржимо до краја на путу светом, честитом и миломе Богу приступачном. У то име нека је сретна и благословена нова 2001. година!

преузето - Радио Светигора, Цетиње, 14. јануар 2001.