- Како се треба молити Богу?

Молити се треба као отац Јован Кронштатски. Пажљиво је читао молитве, на некој речи осетио би да му се срце загрејало, а у души се разлио мир и радост и после би се молио са осећањем. Речи молитве треба изговарати са вером да вас Господ гледа и слуша. А кад се за време молитве нешто подигне у срцу "ухватите" то и држите, задржите се на томе, стојте у томе.

-Шта је најважније у духовном животу?

Најважније је чување срца у миру. Не узнемиравајте се ни по коју цену. У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање. Мислени хаос је стање палих духова-демона. Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може да се усели јединствени Бог.

-О унутрашњој молитви.

Када осетимо погодно расположење можемо прекинути ћутање срца вршењем Исусове молитве. Она је у почетку гласила: Господе Исусе Христе, Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, помилуј ме!

Ако можемо, изговарајмо Исусову молитву са осећањем. Ако пак не можемо, покушајмо да срцем припаднемо Богу како знамо и умемо и задовољимо се ћутањем пред Господом.

Уколико немамо искусног духовника да руководи нама, опасно је принуђавати себе на унутарњу молитву.

- О стајању пред Господом?

Напоредо са чувањем мира у срцу вежбајте и стајање пред Господом. Ово значи: непрестано имати на уму да нас Господ гледа, с Њим треба да устајемо, да лежемо, да радимо, једемо, ходамо. Господ је сав свуда и у свему. Господ је сила која покреће живот сваке твари, устројава поредак у васиони, даје лепоту творевини, промишља о свему и пребива у срцу човековом. Цар Славе (отац Тадеј најчешће Господа назива тим именом) пребива у свој твари и у синовима Својим.

- Питала сам о Богоопштењу?

Човек ће унутра у себи наћи Царство Божије. Сиђи у своје срце и наћи ћеш у њему лествицу за пењање у Царство Божије. - саветује преподобни Исак Сирин. Свето Писмо учи да је Царство Божије "правда, мир и радост у Духу Светоме."

Први корак ка Богоопштењу је потпуно предавање себе Богу. После, Бог је тај који делује, а не човек.

Богоопштење значи да се Бог уселио у нас, да Он делује у нама да се наш дух оденуо Њиме те да Он управља нашим разумом, вољом и осећањима.

Тада смо ми добровољно оруђе у Његовим рукама - покретани Њиме и у мислима, и у жељама и у осећањима, и у речима и у раду.

Богоопштење је нормално стање духа. Човек је створен за такав живот. Грех је удаљио човека од таквог живота и зато он мора поново да га задобије. Ми се, у ствари, само трудимо да дођемо у нормално, здраво стање.

- О созерцању.

Када се у човеково срце усели Царство Божије, Бог ће му онда открити тајне. Заједно са Богом ући ће у суштину твари и разумеће њихову тајну. Све је знање у Богу и кад Господ зажели по милости Својој открива човеку тајне. Тако и прост и неук монах милошћу Божијом сазнаје велике тајне о животу и смрти, о Рају, о аду, сазнаје и како је овај свет устројен. Када се у човеково срце усели Царство Божије, Бог ће смаћи као неку завесу незнања са ума. Човек ће тада разумети и тајну самога себе. И најзад у једном светом тренутку, Бог ће по неисказаној милости Својој открити и Самог Себе и човек ће созерцавати Цара Славе као што гледа сунце у бистрој води. Онда је човек једно са Богом и Бог у њему делује. Такав човек само телом живи на земљи, а духом је у Царству Небеском са ангелима и светима и созерцава Господа.

- О строгости.

Строгост према ближњима је опасна. Строги напредују само до извесног степена и остају на телесном подвигу. У опхођењу са људима треба бити благ, кротак, попустљив.

- О атмосфери неба и атмосфери пакла.

Из човека који носи у себи Царство Божије зраче свете мисли, Божије мисли. Царство Божије ствара у нама атмосферу Царства Небеског, насупрот атмосфери срца које у себи носи пакао. Улога хришћана у свету је да прочишћују атмосферу на земљи и шире атмосферу Царства Божијег. Свет треба освајати чувањем атмосфере Неба у себи, јер ако изгубимо Царство Божије у себи, ми нећемо спасти ни себе ни друге.

Ко носи у себи Царство Божије, тај ће га неосетно и на друге преносити, људе ће привлачити наш мир и топлина, желеће да буду са нама и постепено ће их освојити атмосфера неба. Чак није ни потребно говорити људима о овоме - Небо ће зрачити из нас и кад ћутимо или кад говоримо најобичније ствари. Оно чак зрачи из нас, а да ми тога нисмо ни свесни.

Човек који мисли да све зна је непокоран и непокорног човека нико не може да води и нико не може имати више духовника него једнога кога одлучи да слуша у свему. У непослушног се неће уселити Царство Божије, јер такав увек жели да се врши његова а не воља Божија. У Царству Небеском је искључена могућност царства у Царству. То су хтели пали духови и зато су отпали од Господа, Цара Славе.

Душа која је запала у круг мисленог хаоса, у атмосферу пакла, или се само дотакла тога, осећа адске муке. На пример листамо новине или шетамо улицама и после тога одједном осетимо да се унутра у души нешто пореметило, осећамо празнину, тугу. То је стога што смо читањем разноврсних ствари изгубили јединствен сабран ум, постали смо расејани и атмосфера пакла утиче на нас.

- О проповедању.

Проповедати не треба из ума, него из срца. Само оно што је од срца дотиче се другог срца. Никада не нападати, никада се не противити никоме. Ако проповедник мора да одврати људе од неког зла, нека то чини у кротости, у смирењу и великом страху Божијем и нека буде пример другима.

- Какав је смирен човек?

Смирен сматра сваког човека вишим од себе, па чак и твар.

- Како можемо сматрати твар вишом од себе кад је нас Господ украсио разумом и назвао нас синовима Својим?

Ако ставите руку на срце и будете искрени са самим собом, увидећете да сте нижи од многе твари. Погледајте пчелу како жури и ради. Непоштедно се даје, без резерве. Пчела живи свега месец ипо дана и често угине у раду у пољу и не вративши се до своје кошнице. А колико човек мисли на себе и жали себе. Или погледајте мрава како му не досади да стално вуче нешто. Кад му терет падне он га диже и стрпљиво наставља да га носи. А нама ако нешто не пође за руком одмах дижемо брзо руке од тога.

- Како доћи до унутрашњег мира?

Ако је свима опростио и ако је променио своје карактерне особине и ако је схватио да су нам сви рођени, праштајући свима мира својега ради. Измиримо се сами са собом, па ће са нама да се измири Небо и земља.

- Како ћемо знати да нас Господ води кроз овај живот?

Да нас Господ не води по долини плача и невидљиво чува од разних напасти и искушења онда не би могли овде опстати и не би могли изнети свој крст. Него Он је тај који нас води и наш је живот у Његовим рукама.

- Како ћемо се сачувати од мислених ратова?

Мисли су као ветар. Не треба их прихватати јер ветар не може нико да заустави. Ако не прихватимо та ратовања онда не могу да нам науде, јер се њихове отровне стреле враћају у њихово срце. Кад не би имали рана не би могао нико ни да нас вређа. Не би нас та кука ни закачила кад не би имали ми ту закачку за коју се закачи. Почнимо све да волимо па ћемо имати мир унутрашњи. Љутња је грех и преосетљивост је грех. Боље да се сами смиримо него да нас неко други смирава. Души смиреној у Господу, ни пакао ништа не може. Кад се ми будемо потпуно смирили, све ће се смирити око нас. Угледајмо се на Господа па будимо смирени, благи и кротки у срцу. Чисто срце Бога ће да види, а нечисто вечно да се стиди. Господ је свуда присутан, хтели ми то или не хтели, јер је све Његово и Небо и земља и Он је Цар Славе. Амин.

- Каквим животом једна породица треба да живи да би била богоугодна?

Треба да буде породица пуна племенитости и љубави, кротости и смирења, побожна, молитвена, да се моли Богу. Јутром када се устане да се без молитве не излази из куће, увече да се захвали Богу за тај диван дан, да слушају један другога, да се зна ко је старији, да посте све постове, и петак и среду, да се труде да буду углед другима, да имају добрих дела, једном речју да буду вредни као пчеле, мудри и безазлени. Сваке недеље макар један да донесе благослов својој породици из Цркве и стално да се труде на поправци свога живота. Ако је могуће гладнога да нахране, жеднога да напоје и са свима да буду у добрим односима што до њих стоји. Која породица ово испуњава, пред Богом је муж светитељ, жена светитељка, а деца анђели.

- Шта је то право покајање?

Право покајање је кад се човек исповеди пред свештеником за све мане и грехе и промени начин жìвота, више се никада не враћа на старо и не греши више то што је исповедио. Кад паднеш одмах устани, немој да лежиш у блату. Имајмо мир прво сами са собом, па онда са другима.

- Како доћи до Царства Небеског?

Само смирени и кротки улазе у Царство Небеско. Не лутајмо мислима и не гледајмо шта други раде, него гледајмо шта ми радимо, шта од нас произлази, да ли тешимо или осуђујемо, да ли праштамо или волимо. Боље да ништа не видимо шта други раде да их не би осудили. Само да се бавимо собом и својом душом. Боље да се запослимо Исусовом молитвом и да радимо на поправци свога живота и своје душе него да водимо туђе бриге. Један отац каже: "Ја сам запослен код Исуса и боље ми је да радим код Њега и да се бавим лепим мислима него да ме неко други запосли и да будем роб”. Не робујмо ничему. "Све ми је слободно али није на корист" - каже апостол Павле. Нећу ништа са мном да влада. Прочитајте “Пастира Јерму" и видите у 11. заповести пише: Не будимо двоједушни, час служимо мамону, час Господу. Не будимо лажни пророк, него будимо прави, Божији пророк. Ако се само држимо добрих мисли, онда нам је добар живот. Какве су нам мисли, такав нам је живот.

- Како би Ви, оче, рекли какви су људи данас?

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и @ивот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази.

Боље сами себе да осудимо да нас Господ не осуди. Ако сами себе осудимо, онда се зна да смо се покајали и да нећемо више грешити. Не судимо другима да се не би судило нама. Праштајмо да би се и нама праштало. Мени је Бог све, Бог је биће моје… Душа моја љуби и благодари и хвали непрестано Господа. Бог се никоме не свети. Бог нас кажњава да би нас привукао себи, зато што нас љуби и чека наш повратак. Сваки човек се мора претопити као што се злато топи, из зла у добро, из лењости у рад, из незнања у знање, из немудрости у мудрост. Заједница са Богом јесте живот и светлост и наслада свима добрима. А оне који одступају од Њега Он отпушта, јер су то они сами изабрали. Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Удаљење од светлости јесте тама, удаљење од Бога јесте смрт. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора.

- Шта да радимо да нам буде боље?

Мислимо о Богу макар колико мислимо о ближњима. Бојмо се Бога бар колико се бојимо људи. Поштујмо Бога бар колико поштујемо људе. Молимо се Богу бар колико се молимо људима. Тражимо помоћ од Бога бар колико тражимо од људи. Славимо Бога бар колико славимо рођендане.

Вера у Бога знак је снаге, духовне, интелектуалне и моралне, а не слабости. Безверје је знак слабости. Покајање је знак снаге, а не слабости. Молитва је знак снаге, а не слабости. Вера без молитве је као телефон у кући, без жице и без разговора. Молити се само људима, а не молити се Богу, знак је слабости.

- Шта је смерност?

Смеран човек је незлобан, он никоме и не жели и не чини зла, па чак ни онима који зло чине и наносе. Смеран је човек љубазан и предусретљив према свакоме, како према вишима, тако и према нижима од себе. Онај који се смирио и који је видео и увидео да су сви бољи од њега, без обзира какви су они, онда ће само радити на поправци свога живота. У свему је слободна воља човека и не треба је кварити.

Смирен је апсолутно задовољан у свему ономе што му је дао Бог и срећан је у срцу. Такав жали свакога који неће или не зна да исправи живот. Без Божије помоћи никада не би дошао ни до каквог добра, а са Божијом помоћи се долази до свих добара. Смеран човек је праведан према свима, а строг је према самом себи, јер је опасно бити строг према другима - не иде. Послушност је темељ љубави Божије и темељ правога живота. Сва добра што се чине, чине се Бога ради, а не славе ради. Смеран је онај човек који зна да је узвишавати се гордост и грех. Ко више зна више ће и да одговара пред Богом. Сваки ће доћи на Божији суд и Бог ће судити по правди Својој и по делима нашим. Ко криво ради не може да чека праведну плату. Онима који имају милости према другима и Бог ће се смиловати на њих. Само је онај богат који је са Господом и ко се труди за спасење своје. Треба помагати човеку да спозна своју веру. Онај ко тражи правду и ко тражи Бога ми смо дужни да му помогнемо да нађе. Онај је наш ближњи ко тражи помоћ од нас, ма каква била. Веру треба чувати као зеницу ока и Боже, дај да спознамо ко смо, чији смо, где смо и коме припадамо. Бог не шаље људима зло, него само по Свом промислу допушта искушења да би човека поправио. Треба избегавати сваку нервозу и сваку љутину, јер Христос никада није био љут. Бог је у исто време и мисаона сила и мисаона љубав. Ми морамо да будемо слични Њему и по делима и по речима и по понашању да би нас препознао кад дођемо пред Њега. Треба човек да буде кротак и смирен у срцу и да нађе мир својој души.
 

Вјера Станишић