"Црква не намеће ни републику, ни монархију,
већ само тражи да се омогући да се народ слободно изјасни
да ли је за једно или за друго"
 

Живот Његове Светости патријарха српског господина Павла је молитва. И речима, и делом - целим бићем. Реч његова се и тражи и слуша. Али, нажалост, она се често тумачи кроз неку од политичких диоптрија. А он говори само као велики духовник!

-Ваша светости, све ово што се са Србијом дешавало и што се дешава, да ли је Божја казна, опомена или ново искушење?

- Разуме се да, на сваки начин, има наших греха, због којих страдамо, али има и непријатеља који бескрупулозно насрћу на нас и који нас у свету оцрњују као нељуде. Има наше кривице, то стоји, али има и кривице другога!

-Ако то што нам се дешава схватимо као опомену, да водимо рачуна шта и како ми чинимо, биће добро, а ако то не узмемо у обзир и тако не схватимо, биће казна, па ће онда она да нас опомене. Наше је да чинимо да они који долазе после нас живе у мирнијим, слободнијим и праведнијим приликама него што смо ми живели.

-Човек мора да се брани од зла, али никада као нечовек. Пре неку годину шиптари су у један пропуст испод пута поставили велику количину експлозива и повезали га електричном жицом да би могли да га активирају са даљине од шездесет метара, знајући да ће туда проћи два пуна аутобуса српских жена, протераних са Косова и Метохије, које су кренуле да за Задушнице на гробљу својих покојника запале свеће. Пропустили су међународну полицију, која је била у пратњи, а онда чим је наишао први аутобус, експлозив су активирали. Њих тринаест је одмах погинуло. Био сам на опелу. Да су само мало касније активирали, нико од њих шездесет у том аутобусу не би остао жив!

Шта им је то требало?! Знали су да у аутобусу нема ни војника, ни митраљеза, ни топова... Само уцвељене жене које иду да запале свеће својим најмилијим! Кад би се, не дај Боже, од мене тако нешто тражило, не у овим годинама, него док сам био млађи, кад наиђу шиптарке, или неко други, да ја активирам експлозив или, ако то нећу, да будем са њима у аутобусу. Е, сад, шта бих изабрао, то бисмо видели. Али, знам шта бих морао. Ни по коју цену не смемо на тај начин да враћамо, а камоли то да ми учинимо.

-Шта је то чему би као народ требало да тежимо?

- По речи Христовој, "Што желите себи, то чините другоме". Кад бисмо ми тако поступали и кад би људи у свету тако поступали, не би нам требало ни оволико болница, ни затвора..., нити би било толико разних тешкоћа. Али кад ми имамо за себе једну меру, а за другога другу меру, а и он има за себе једну меру, а за другога другу меру... што желимо себи, то да чинимо и другоме. Једноставна реченица, али је смисао бескрајан. Кад бисмо то чинили, ова земља била би рај. Неће то на земљи бити никада. На земљи увек ће бити злочинаца. Мораћемо се борити против њих, али да се боримо онако како људима доликује, никад нечовечно, нити да враћамо нечовечно.

-Свако од нас да чини онолико колико до њега стоји, како то ви често упозоравате!?

- Свакако. Апостол Павле каже: "Колико до вас стоји, мир имајте са свима људима." Разуме се, ако су моје моћи да носим тридесет килограма, а додате ми још само пола килограма, ја падам, више не могу да носим ништа. О томе се ради. Ни Бог од нас не тражи више, али ни мање. Свети Василије Велики каже: "Не пружајте се према ономе што је изнад снаге, а не задовољавајте се оним што је испод снаге." Изједначити меру треба, да као сарадници Божији учинимо што можемо, а више од тога, ако је потребно, учиниће Он који је свемоћни. Да нам није Он за пет стотина година ропства помагао, не би од нас Срба ништа остало. Требало је "само" да промениш веру, па да имаш сва права! Али, наши преци су знали да ће тиме неупоредиво више изгубити, него што ће добити. Требало је издржати тих пет векова!


-"Будимо људи!", ваше су речи, које често изговарате. Кад то кажете, шта све под тиме подразумевате?

- Према нашој вери, ми смо од Бога створени са разумом, срцем, осећањем и вољом да можемо да остваримо оно што ум и срце нађу да треба да остваримо. И још са слободом. Можемо онако како Бог хоће и због чега нас је створио, а можемо и другачије. Е, сад, видите, бити човек, то није лако ни међу људима, а камоли међу нељудима, али је могуће. Шта вреди човеку да је све и угодно и све лако, а изгуби образ и душу. Ако су тешкоће ту, муке од других, а ми сачувамо и образ и душу, утолико је још већа заслуга и још већа част пред Богом.

Бити човек значи имати свест о томе да ћемо изаћи пред лице Божије и дати одговор на шта смо употребили дарове којима нас је Он обдарио, да ли на добро или на зло. Наши преци су нам као добри учитељи указали пут како треба и тога да се држимо. При том ја не генералишем, знам да је и у нашем народу било свега и свачега, свакојаких појединаца, али као целина.. Када су 1991. године одбетониране јаме из Другог светског рата и из њих повађене кости одраслих и кошчице дечице, ја сам држао опело и онда говорио. Рекао сам тада: Кад би ове кости могле да говоре, оне би нам рекле: "Браћо и сестре, ако дођете у неку несрећу, у невољу у којој смо ми били да вас ставе пред јаме и да имате само један исход да ви бацате у јаме а да пре тога вадите очи онима које вам доведу зато што нису исте вере и да их онда бацате у јаме, ако нећете, ваше очи биће извађене и ви бићете бачени у јаму, не бојте се, ми смо живи отишли у наручје Бога живога, а они злочинци који су то чинили пред Њим су мртви, ако се не покајаше..."

Бити човек то значи у сваком случају бранити се, али бранити се на начин достојан човека.

-Према последњем попису становништва Србије, 95 одсто грађана изјаснило се да су верници, око 4,5 одсто да су неопредељени, док су њих 0,5 одсто рекли да су атеисти. Примећује ли се и по делима, а не само на речима, да је таква духовна мапа Србије?

- Треба имати у виду стање које је код нас бивало. Почетком двадесетог века и власт и целокупно друштво у Србији чинили су све ради коначног ослобођења од Турака. Учествовала је у томе и Црква. У то доба, у још неослобођеним крајевима Србије од Турака, на Косову и Метохији и у Македонији, свештеник је морао да буде и свештеник, и учитељ и судија, а морао је и да узме пушку, да брани себе, породицу и народ. Надало се тада: када дође слобода, онда ће свештеник да буде свештеник, учитељ ће бити учитељ, војник ће бити војник... Али, време нас претиче. Дванаесте године рат за ослобођење од Турака, тринаесте рат са Бугарима, онда од четрнаесте до осамнаесте Први светски рат, у којем Србија, што од рата, што од епидемија, изгуби више од педесет одсто мушког становништва... Док се оно што је остало подиже за двадесет година, дође Други светски рат, са онако страшним поступцима, несрећама и катастрофама.

-А онда време прогона Цркве од безбожничке власти...

- Да. Ето какве све муке да се крене напред! Ниједна крајност није добра. У то доба материјалистичко, хоћеш - нећеш, морао си да учиш марксизам, и у основној, и у средњој школи и на факултету, а да не говоримо какав је све однос био према Цркви. Отишло се у крајност. Дошло се до самог зида. Падало се све ниже и ниже... И онда се дошло до тога, кад је дошла слобода, да је човек пошао у томе правцу. Наш народ мало зна о својој стварној вери. Ево, сад је Божић, људи знају да ће по кући бити мало сламе, биће парченце бадњака, може бити, биће и чесница, и... - једење и пијење. А шта је, у ствари, то, мало њих зна. Дакле, то није инат, мада код нас ината има доста. Да се мало нашалимо и подсетимо оно кад су питали Краљевића Марка: "Пошто би се потурчио, Марко?" А он ће: "Не бих нипошто, сем за инат!"

Тако, млади људи, тражећи суштину, а видећи ону једностраност материјалистичку, сад су дошли до тога да се слободно изјасне да су они и верујући. А о вери, углавном, мало знају. И по томе се види шта значи та једностраност. Како би изгледало када бисмо ми рекли: не треба да се бринемо за тело, за царство земаљско, већ само за душу и царство небеско!? То би, исто тако, била једностраност.

-И тако велики број изјашњених да су верници, као што објаснисте, доста тога говори. А који су ваши практични савети онима који теже духовном узрастању, али се тешко сналазе у овом свету пуном свакаквих искушења?

- Трудити се, што на крају крајева сваки човек једанпут мора да реши, да се одгонетне питање циља и смисла живота. Један младић пита Алберта Ајнштајна, тако велико научно име, нашег старијег савременика, али и зета, јер му је жена, Милева Марић, из Баната: Који је смисао живота? А Ајнштајн каже: "Имати одговор на то питање значи бити религиозан."

Наука коју учимо у школама и факултетима даје нам одговор на питање како да живимо, како да производимо, како да поделимо, како да се хранимо, како да се лечимо... Али је циљ целокупног живота непознат.

Кад решимо питање циља, онда ће нам све остало бити лакше да решимо.

Када су светом Василију Великом, у четвртом веку, поставили то питање, он је рекао: "На то питање одговарали су стари грчки филозофи, али се нису слагали. Једни су сматрали да је циљ живота уживање (једи, пиј, уживај), други да је циљ живота стицање богатстава (и онога што богатство пружа), трећи да је циљ живота стицање славе (научне, уметничке, спортске). Неки опет да је циљ - стицање власти и онога што власт човеку пружа. И тако редом. А ми сматрамо да је циљ нашег живота стећи блаженство: почети га у овоме свету, а наставити га у ономе свету бесмртности." Блаженство, дабоме, није срећа. Срећа не зависи од нас, а блаженство зависи само од нас. Блаженство можемо имати у свакој прилици.

Ето поуке и за нас: Не бојати се ничега колико греха који нас одваја од Бога и ствара немир у нашој души! А кад будемо имали мир са Богом, имаћемо мир у души, тим миром ћемо деловати у породици, у друштву у којем се крећемо и онда се не треба ничега бојати!

-Шта је за хришћанина, у ствари, најважније да зна?

- Оно што поменусмо, да зна циљ и смисао живота. То је најважније. Ако то зна, онда ће он моћи и да употреби своје снаге и дарове на оно што је добро и племенито, и њему, и породици, и његовом народу, свима. Разуме се, да зна и ону реч: "што желите себи, то чините другоме."

- Једном сте рекли да је најважније да хришћанин зна да се моли...

- Да. Молитва је, у ствари, наш разговор са Богом, са нашим оцем небеским. Има у Јеванђељу да је Христос, Син Божји, одлазио насамо и молио се. У ствари, то је разговор Његов, Сина, са Оцем. Молитва је, дакле, и наш разговор са нашим Оцем небеским. Бог нама у Светом писму говори, а ми треба у молитви Њему да одговарамо.

Свети Василије Велики каже да постоје три ступња духовног узрастања.

Први ступањ је ступањ роба. Роб зна да његова судбина зависи од господара којем припада, да овај има право да га бије, убије, прода и њега, и жену и децу, све, зато извршава вољу његову. На духовном плану то је хришћанин који из страха од пакла извршава вољу Божију. Он схвата да се не исплати да и хиљаду година живи у греху, а да после целу бесмртност буде у мукама.

Други ступањ је ступањ најамника. То је слободан човек који за свој рад прима плату. Ради онолико колико му се плати. На духовном плану то је хришћанин који жели да у рају буде на што вишем нивоу. Нису сви онде једнаки. Онај који је честит и добар, он напредује бесконачно, све ближе и ближе Богу, али никад не стигавши до Њега, јер је Бог бесконачан. Али је све ближе и ближе. А Бог је, дабоме, и наш живот, и наше блаженство, и све.

Трећи ступањ је ступањ сина, или ћерке. Син врши вољу очеву, не из страха од казне да ће га отац убити, он није роб; не из жеље да му отац плати, он није најамник, него из жеље да отац буде задовољан. На духовном плану то је онај хришћанин који врши вољу Божју из љубави према Богу, да Бог буде задовољан.

Док прва два мисле на себе, један да не буде кажњен, други да му све буде плаћено, овај мисли о Богу. Е, то је прави хришћанин. Али, нико не може доћи на тај ступањ док не пређе ова два. Колико ће се ко задржати на ком ступњу, зависи од сваког човека посебно.

-Колико Српска православна црква данас користи принцип икономије, снисхођења приликама у којима живи њена паства?

- Свакако, држи се и принципа икономије и принципа акрибије. Акрибија налаже да се строго држимо прописа, а икономија да у датим приликама морамо сагледати целокупну стварност човека. Свети Јован Златоусти каже да пастир духовни треба да води рачуна хоће ли човек који то заслужује моћи да прими епитимију, ону казну коју греси његови захтевају. Јер, ако не може да је прими, то би било исто као кад би ти хтео да закрпиш оно место које је подерано, а одереш од онога што је здраво. Тако се ту мора употребљавати икономија, попуштање до једне границе, а онда строго како правила налажу. Е, сад, где ће бити та граница, то зависи од духовног узраста. У почетку су икономија и акрибија далеко једна од друге. Колико ми духовно узрастамо, толико се удаљеност између њих скраћује, све док се оне не сретну, док ми не дођемо до тог духовног узраста да знамо и примењујемо оно једно једино што је потпуно исправно. А дотле морамо се држати и једног и другог, према мери нашег духовног узраста.

-Човек не може мимо света. Какав његов однос треба да буде према свету у којем живи?

- Свакако, морамо имати у виду у каквим смо приликама. И ту ће нам моћи да помогне апостол Павле. Кад је он био у Атини, на Ареопагу, ту где се скупљао народ, где су Атињани долазили или да нешто ново чују или да нешто ново кажу. Било је мноштво народа, а апостол Павле ће да каже: "Људи, пролазећи кроз ваш град, ја сам видео да сте веома побожни. Међу жртвеницима боговима видео сам и један жртвеник Богу непознатом. Тога Бога кога ви не знате, али га славите, ја вам проповедам." Видите како је он ухватио везу са оним што јесте, са идолопоклонством, да би довео до онога што треба да буде. Да је он њима рекао одмах: ви сте незнабошци, идолопоклоници, лажним боговима се клањате... они би се дигли, отишли, не би имао коме да каже. Овако је он, не испод жита, него де факто ухватио везу са оним што је стварност. То није превара, то је хватање везе са оним што постоји.

Ми морамо и у овом времену у којем смо ухватити везу са овим што постоји, да учинимо колико можемо да наш народ схвати суштину вере своје и да се духовно уздигне.

-Многи, поготово млади, у свом несналажењу, упуштају се у неки илузорни свет. Како им помоћи да се утемеље у стварни свет, овакав какав јесте?

- То је оно питање циља и смисла живота. Треба одгонетнути: шта је човек? Зашто је Бог створио човека? Знајући то, зна се циљ живота. Кад човек то реши, зашто је на овом свету, биће му лакше да се у њему снађе. Ако нема одговора, онда лута. А по речи светог Јована Дамаскина, циљ и смисао живота јесте да стекнемо блаженство на овом свету, да бисмо га наставили у царству небеском, бесконачном.

-Честа су позивања на "људска права", која се неретко косе са основним нормама морала (као што је, рецимо, случај са заговарањем "права" на истополни брак). Какав одговор у том случају дати?

-Што будемо више духовно узрастали, ми ћемо све мање улазити у сукоб са оним што је стварно суштина. Знаћемо у свакој датој прилици да дамо прави одговор.

Кад узрастемо, онда нећемо доћи у сукоб са односима у животу и питањима других у животу. Имаћемо одмах одговор да се не коси са моралом и да не штети животу људи.

Сад конкретно о томе што поменусте. Има о томе у Старом завету. На јужној обали Мртвог мора у Палестини био је град Содом, у коме се покварило и мушко и женско, и деца, у томе погледу. И Бог пошаље три анђела, да се тај град сатре...И онда паде с неба дажд од сумпора и огња и сагоре Содом и сву околину.

Ето шта значи тај грех. Бог је створио мушко и женско, и рекао: "Рађајте и множите се." А овде нема никакве могућности зачећа, нема никакве везе са оним због чега је Бог створио мушко и женско. То је само једна развраћеност.

-Црква и држава често се постављају једна наспрам друге, иако многа искуства говоре да је најбоље кад су једна поред друге. Свети Сава о њима је говорио као о два крила орла, захваљујући којима он не храмље, нити пада, него слободно и високо лети. Где то држава Цркви и Црква држави, према вашем мишљењу, могу највише помоћи?

- Помоћи ће ако држава буде водила рачуна о људима као телесним бићима, као земаљским, а Црква ако буде водила рачуна о људима као о духовним бићима. Црква не негира да смо ми и земаљски и небески. И једно и друго смо. И од тела и од душе. Али тако да телесно пролази, док духовно не пролази.

У византијско доба важио је принцип симфоније, сагласја између Цркве и државе. Држава је водила рачуна о једној страни, а Црква о оној другој, духовној. Господ Исус Христос каже: "Не живи човек само о хлебу, него и о свакој речи која излази из уста Божијих." Христос не каже да човек не живи о телесној храни, јер је он тело, али није само тело, него је он и душа, а за душу треба храна духовна. Дакле, не живи човек само о хлебу, није он само земаљско и телесно биће, него о свакој речи која излази из уста Божијих. По тој науци, знамо ко смо, зашто смо на овом свету, какав је смисао живота, какав је смисао ових страдања и мука које нас сналазе.

Душу треба и нахранити и оденути. Каже се да ће грешници на Страшном суду бити голи, па ће се видети сва срамота голотиње њихове. Треба нам, дакле, и храна, и одело, духовно. Потребно је борити се за врлине, а чувати се греха.

-После вашег недавног саопштења у јавности се дошло до закључка да Српска православна црква тражи повраћај монархије. Шта је, у ствари, ваша реч, реч Српске православне цркве: монархија или република, ако пристајете на изјашњавање о овом питању?

-Знате, Црква нема своју странку. А мени су често говорили: шта год ја да кажем, то је или за странку на власти или за опозицију. Зато сам ја морао да кажем да је за нас узак принцип "све је политика". За нас важи принцип апостола Павла: "Ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, све на славу Божју чините." По том принципу, и политика може бити на славу Божју, а може бити и супротно.

Став Цркве у овој ствари јесте да се поштује воља народна. Да се народу омогући да се о том питању изјасни и да слободно одлучи да ли је за републику или је за монархију. Ми не намећемо ни једно ни друго.

-Уочљиво је да је све више верника међу младима и образованима, иако су школовани у "школама без Бога". Како то објашњавате и како на то гледате, Ваша светости, као духовни пастир?

- Знате, само су две могућности: или Бог постоји или не постоји. А то, другим речима, значи: или постоји смисао нашег постојања или он не постоји. Људи су под притиском материјалистичким дошли у ситуацију да мало дубље размисле да ли тај смисао постоји или не постоји. Према Достојевском, од хлеба нема ништа битније. Ко ти даје хлеб, ти ћеш ићи за њим. Али ако неко завлада твојом савешћу, ти ћеш бацити хлеб онога и поћи за оним који те убеди у смисао и циљ твога постојања. Човек ће пре пристати на самоубиство него на живот без смисла.

 

Преузето из часописа "Нин", бр.2767, 09.01.2004.