Казна распећем на крсту била је најсрамотнија, најмучитељнија и најсуровија. Таквом смрћу кажњавани су у то време само најозлоглашенији злочинци: разбојници, убице, побуњеници и преступници робови. Мучења распетог човека није могуће описати. Осим неподношљивих болова у свим деловима тела и патњи, распети је изнуриван страшном жеђи и самртном душевном тугом. Смрт је била толико спора, да су се многи мучили на крсту по неколико дана. Чак ни извршиоци казне, - обично људи сурови, - нису могли хладнокрвно гледати на страдања распетих. Они су припремали пиће, којим су се трудили да или утоле њихову несносну жеђ, или пак помоћу разних средстава да привремено отупе свест и олакшају муке. По јеврејском закону, обешени на дрво сматрани су проклетим. Старешине јудејске хтеле су да заувек острамоте Исуса Христа, осудивши Га на такву смрт. 

Када су довели Исуса Христа на Голготу, Њему су војници дали да пије киселог вина, помешаног са горким средствима, да би му олакшали страдања. Али Господ, пробавши, није хтео да га пије. Он није желео да узме никакво средство за олакшавање страдања. Та страдања Он је примио на Себе добровољно за грехе људи; зато је и желео да их поднесе до краја.

 Мучења на крсту су била страшна. Крволиптање је изазивало обезживотворавање целог организма. Господ је шибан бичем по грудном кошу а зна се да том приликом долази до кидања плућних алвеола. Плућа су тада испуњена плевралом течношћу. Распети се зато морао пропињати на пробијеним рукама да би направио удах. Ипак, смрт је наступила не од гушења или од трауматичног шока. Од невероватног напрезања пробила се срчана опна. Плеврална вода и лимфа су се помешале са крвљу и испуниле су груди.

Подсетимо, клинови су били забијени кроз зглобове а не кроз дланове, како се обично мисли и приказује на иконама. Према огледима француског хирурга Пијера Барбе једино тако пробијена рука може да носи тежину тела. Клинови у длановима би покидали ткиво и тело би пало. Управо тако види се и на Плаштаници. Трагови крви оцртавају се на месту зглобова, на рукама и на ногама.  

Крв из рана на рукама текла је ка лактовима. Како се Господ пропињао, да би дубље удахнуо, млазеви крви усмерене ка лактовима, гранали су се у невелике поречне млазеве. Њихово кривудање сведочи, да се Распети, могуће, пропињао час уз помоћ десне час уз помоћ леве руке.

Рана у срце копљастим предметом била је нанешена када је оно већ престало да ради (тако сведочи и Свето Јеванђеље) па су крв и околосрчана вода из ране на боку истекле без пулсације.